- новембар 2017.
Проф. др Александар Милановић, са Филолошког факултета у Београду, одржао је предавање „Решетар као његошолог“ у књижари Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у Подгорици, које је уприличено у оквиру манифестације Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Уредник и модератор предавања био је доц. др Горан Радоњић.
– Судбина Милана Решетара може симболички бити значајна за судбину српског народа у Црној Гори, те стога ову тему нијесам случајно изабрао. Он је један од најзначајнијих српских филолога и један од најсрећнијих спојева научника који се бави језиком и научника који се бави књижевношћу у једној особи. Решетар је рођени Дубровчанин који се читавог живота изјашњавао као Србин католик, што данас дјелује просто немогуће – казао је уводећи у причу Милановић. Он је додао да је Решетарово име у науци почело да блиједи након његове смрти управо због тога што се тако изјашњавао.
– Он је био свјестан да је у улози „посљедњег Мохиканца“ јер је био припадник заједнице која нестаје. Приредио је десет издања „Горског вијенца“, а његови судови су постали нулта тачка изучавања Петра Другог Петровића Његоша. Он је пионир његошологије. Нема његошологије без Решетара – казао је, између осталог, проф. др Александар Милановић. Он је појаснио да је Милан Решетар настојао да што аутентичније представи Његошев рукопис, те да је уз издање „Горског вијенца“ доносио и рјечник који је неопходан за пуно разумијевање и тумачење текста.
– Многа Решетарова тумачења Његошевих мутних, нејасних стихова прошла су тест времена. Наравно, има и рјешења која су одбачена, али пропорционално посматрано, њих је мање у односу на ова која су се одржала – казао је он. Милановић је истакао да су та одбачена Решетарова рјешења посљедица тога што он није довољно познавао црногорске, локалне дијалекатске слике.
– Нема Његоша без славинизама, а Решетар је вуковац. Нарочито је занимљиво како такав вуковац посматра оно „невуковско“ у Његошевом тексту. Његош је добро прошао у тумачењу свог првог значајнијег тумача. Добро је протумачен. Велики дио коментара, тумачења, оцјена, стоји и данас. Ниједан пионир није могао понудити боље полазне основе од Решетара. Све касније исправке и критике, чини ми се, да више иду у славу Решетарову, него на ниво некаквог кажњавања или осуде. Дакле, толико мало тога је исправљено да се мора уочити диспропорција. Бирајући Његоша за своје научно истраживање чини ми се да се Решетар потврдио као припадник корпуса који сада на многим странама оспоравају – казао је Милановић.
*
Милан Решетар (Дубровник, 1860−Фиренца, 1942), био је српски филолог из Дубровника и један од познатијих представника дубровачких Срба римокатоличке вјероисповијести. Гимназију је завршио у родном Дубровнику, а словенску и класичну филологију у Бечу и Грацу. На основу студије „Дубровачка документа од XIII−XVвијека“ 1895. године постаје доцент словенске филологије на Филозофском факултету у Бечу. Од 1919. ради на Филозофском факултету у Загребу гдје је пензионисан 1928. Последње године живота проводи у Фиренци. Био је члан Српске краљевске академије од 1940. године. Посебно су значајне његове студије из дијалектологије и историје српског језика. У својој приступној бесједи Српској краљевској академији, пред крај свог живота, Милан Решетар недвосмислено износи свој поглед на језик Дубровника и дубровачке писане заоставштине, подвлачећи: „Мени су Срби и Хрвати један народ под два имена, па ми је зато Дубровник српски и хрватски. Али ко дијели српско од хрватскога мора признати да је Дубровник по језику увијек био српски“.