Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ГОСТОВАЊЕ ПРОФ. ДР ЈОВАНА ДЕЛИЋА – Видео

  1. новембар 2017.

Сту­диј­ски про­грам за срп­ски је­зик и јужнословенске књижевности ник­шић­ког Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та, Ам­ба­са­да Ср­би­је и Ма­ти­ца срп­ска – Дру­штво чла­но­ва у Цр­ној Го­ри, ор­га­ни­зо­ва­ли су ве­че са проф. др Јо­ва­ном Де­ли­ћем у књи­жа­ри Ма­ти­це у Под­го­ри­ци.

Де­лић је го­во­рио о Ми­лу­ти­ну Бо­ји­ћу, Ву­ку Kа­ра­џи­ћу, Ње­го­шу, про­јек­ти­ма на ко­ји­ма је ра­дио, али и онима ко­ји га тек че­ка­ју, све кроз раз­го­вор ко­ји је во­дио доц. др Го­ран Ра­до­њић.

Де­лић, је­дан од нај­бо­љих по­зна­ва­ла­ца са­вре­ме­не срп­ске књи­жев­нсо­ти ис­та­као је да је ово го­ди­на нео­бич­них и ра­зно­вр­сних ју­би­ле­ја, те да их са­мо Бо­јић има два. Kако је под­сје­тио про­фе­сор Бо­јић је жи­вио са­мо 25 го­ди­на, а на­пи­сао је чак 124 по­зо­ри­шне ре­цен­зи­је.

„Ро­ђен је кад и Иво Ан­дрић. Е, са­да за­ми­сли­те да је Ан­дрић умро кад и Бо­јић, да ли би од ње­га ишта оста­ло? Бо­јић је био не­вје­ро­ва­тан чо­вјек”, ка­зао је Де­лић.

Де­лић је ис­та­као да Вук Kа­ра­џић ни­је био чо­вјек пре­ки­да са тра­ди­ци­јом.

– На­рав­но, мо­рао про­ми­је­ни­ти не­што. У Ње­мач­кој сам схва­тио да тај чо­вјек има ду­бо­ку сви­јест о тра­ди­ци­ји. Вук Kа­ра­џић је не­вје­ро­ват­на свјет­ска по­ја­ва. Kод нас је пред­ста­вљен као хај­дук, се­љак, са­кат чо­вјек… Али, он је не­ко ко стра­шно др­жи до свог иден­ти­те­та, а исто­вре­ме­но је свјет­ски чо­вјек – по­ја­снио је Де­лић и до­дао да је Kа­ра­џић уви­јек био уз нај­у­ти­цај­ни­је љу­де сво­га вре­ме­на.

– Имао је осо­би­не ко­је наш чо­вјек не­ма, имао је упор­ност и ни­шта га ни­је мо­гло оме­сти. Свјет­ски је гле­дао на ства­ри. Имао је нај­бо­ље учи­те­ље око се­бе. Ву­ков Рјеч­ник је нај­зна­чај­ни­ја срп­ска књи­га у но­ви­јој исто­ри­ји. Он се чи­та пост­мо­дер­ни­стич­ки, али и као књи­жев­но дје­ло. То је при­ча о са­мом на­ро­ду – по­ја­шња­ва Де­лић.

Про­фе­сор Де­лић је на­гла­сио да „спољ­ни фак­тор не мо­же раз­ва­ли­ти срп­ски је­зик”, те да се они­ма ко­ји су се „ба­ци­ли на Ву­ка” све вра­ћа.

– Ву­ка, Ан­дри­ћа и Ње­го­ша уви­јек за­јед­но на­па­да­ју. То је знак и то ни­је слу­чај­но. То је се­ми­о­тич­ки ја­сно. Ан­дрић из тра­ди­ци­је би­ра кључ­ну дво­ји­цу – Ву­ка и Ње­го­ша. Он је чи­тав свој жи­вот њи­ма био оп­сјед­нут. Он је иза­брао два ослон­ца из тра­ди­ци­је и то је по­ста­ла ње­го­ва тра­ди­ци­ја. Он се тим из­бо­ром на ви­јек вје­ко­ва опре­ди­је­лио за срп­ску тра­ди­ци­ју. Са­вр­ше­но је ја­сно да је он сам од­ре­дио гдје при­па­да. То је ствар ње­го­вог из­бо­ра – ка­зао је, из­ме­ђу оста­лог, Де­лић.

„Ан­дрић у Ње­го­шу гле­да нај­ве­ћег на­ци­о­нал­ног пје­сни­ка чи­ји је сва­ки стих до­сто­јан Шек­спи­ра”, за­кљу­чио је Де­лић и на­гла­сио да је основ Ан­дри­ће­ве по­е­ти­ке есеј, и да је ри­јеч о вр­хун­ској ин­те­лек­ту­ал­ној про­зи.

Проф. Делић је на Филолошком факултету у Никшићу, у склопу истог програма, одржао предавање под називом „Три традицијска стуба: Његош, Вук, Андрићˮ. Предавање је одржано у Свечаној сали 16. новембра 2017. Разговор с проф. Делићем водио је доц. др Горан Радоњић. Након предавања Делић је одговарао на питања студената и професора са Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности.