- јануар 2017. године
ПРОМОВИСАНА КЊИГА ЊЕГОШ И ИСИХАЗАМ
Kњига „Његош и исихазам” проф. др Микоње Kнежевића, промовисана је пред бројном публиком у просторијама књижаре Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у Подгорици.
О књизи су говорили проф. др Борис Брајовић, доц. др Душан Kрцуновић и проф. др Синиша Јелушић, као и аутор проф. др Микоња Kнежевић. Водитељ програма био је мр Милорад Дурутовић.
„Да парафразирам Хелдерлина који је написао Христе, сувише ми је стало до тебе, па да ставим у наш контекст, а значење је исто, Његоше, сувише ми је стало до тебе, као да говори Микоња Kнежевић. То се заправо у имплицитном ставу који нам ова студија о Његошу и исихазму сугерише у реторичко неизреченом питању како и на који начин нам је стало до Његоша, ко је Његош за нас и како га читати, па онда интерпретирати, то је чини се, изрична референца наше невелике и не тако богате историје материјалне културе“, казао је проф. др Борис Брајовић говорећи о Kнежевићевој књизи. Он је додао да књига „Његош и исихазам” доноси једну неопходну оштрину и озбиљност у промишљању Његоша: „Kако то да је Његош постао проблем, ако су у њему и кроз његова дјела сабрана и поново покренута сва наша традицијска кретања“, нагласио је проф. Брајовић.
Доц. др Душан Kрцуновић казао је да ова Kнежевићева књига „изузетно научно остварење, дјело високих научних домета којим нам је аутор без сумње приближио Његоша”. „Мислим да нам је након ове књиге Његош још ближи. Строги научно-истраживачки поступак имао је за свој главни учинак то што је она увијек по мало етерична и магловита хришћанска, религијско-филозофска димензија Његошевог мисаоног пјесништва промијенила агрегатно стање што је прецизирана и доведена до тачке опипљивости, уколико је то уопште могуће“, казао је, између осталог, др Kрцуновић. Он је додао да је ,,пред нама конкретнији, али тиме не мање тајанственији Његош, утолико што је тајна религиозитета у Његошевом пјесништву у овој књизи одгонетана и декодирана путем једне друге тајне зване православни византијски исихазам”.
„Оно што су биле претпоставке, нагађања и нејасни наговјештаји о могућем Његошевом сусрету са исихастичком духовношћу и резонанцама тог сусрета у Његошевом пјесништву, узето је за предмет критичког истраживања у овој књизи“, наглашава Kрцуновић, додајући да се аутор прихватио задатка да створи узбудљиву интелектуалну авантуру.
Проф. др Синиша Јелушић казао је да „ово значајно дјело о Његошу изазива на расправу и дијалог, а дјело које изазива управо питања и проблеме јесте право дјело”. Сва остала дјела, мишљења је Јелушић, која немају такав подстицај, немају прави значај.
„Већ у наслову, „Његош и исихазам”, који је врло отворен, показује се нешто што је карактеристика поступка колеге Kнежевића. Заправо, он не тежи никаквим аподиктичким сродним ставовима. Попут наслова, у великој мјери, његово је истраживање отворено. Ова књига је писана са изузетном методолошком прецизношћу која је просто запањујућа“, казао је, између осталог, проф. Јелушић. Он је истакао да у оквиру књиге „Његош и исихазам” постоји неколико студија које нијесу механички уклопљене него произилазе једна из друге.
„Важно питање које произлази из наслова књиге, а на које колега Kнежевић на неколико мјеста упућује, мада га посебно не развија, јесте да ли је могуће бити аутор исихастичког списа, или списа који у себи укључује категорије исихазма, а сам не бити исихаста? Тако да се питање из наслова може поставити и тако да се може питати да ли је Његош сам као личност и као аутор и сам био исихаста“, закључио је проф. Јелушић.
Модератор вечери мр Дурутовић казао је да се књига ,,Његош и исихазам“ „чита лако, али само зато што њеног аутора одликује изузетна мисаона и синтаксичка дисциплина. С друге стране, разумијева се веома тешко јер реферише на филозофске, теолошке и поетске појмове, фигуре и проблеме, са веома сложеним нивоима значења који се тешко могу разумјети без темељних интердисциплинарних знања“.
На самом крају обратио се аутор, проф. Kнежевић, указујући на разноврсност досадашњих приступа у тумачењу Његошевог дјела, с посебним пијететом се осврнуо на радове Мирона Флашара, али се вратио и на знаменитог њемачког слависту Алојза Шмауса који је, како каже Кнежевић, „указао да сам Његош далеко превазилази локалне оквире српске или чак јужнословенске књижевности и да се он добрано и без херменеутичке натегнутости може увести у магистралне токове европског пјесништва. Анализирајући неке основне теме које се налазе у његовом пјесмотвораштву, можемо рећи да је Шмаус био и те како у праву“. Након тога, Кнежевић је говорио и о методолошким изазовима пред којима се нашао пишући своју студију о Његошу, образлажући, даље, зашто је проблематици приступио с херменеутичким опрезом.