Књига „Златни човјек: приче испред сеоске продавнице“ (Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори), аутора Јанка Јелића, добитник је награде за најбољу књигу сатире на српском језику „Радоје Домановић“.

Награда је додијељена и Милану Р. Симићу за књигу афоризама „Жуљ на жуљ“, као и Јеремији Лазаревићу за књигу поезије „Филозофија“.

Одлуку је донио жири у саставу: Радомир Андрић (предсједник), Милован Витезовић, Петар Жебељан, Слађана Митровић, Радослав Тилгер, Александар Чотрић и Бојан Љубеновић.

Награду „Радоје Домановић“, коју додјељује за укупан допринос српској сатири, припала је професору Павлу Ковачевићу и Сави Мартиновићу.

Признање „Екселенција сатире“, које жири додељује најбољим страним сатиричарима, припала је Љубомиру Фелдеку из Братиславе, Михаилу Вешиму из Софије и Владиславу Влаховићу из Подгорице.

За теоријски допринос сатири награђен је Витомир Теофиловић (1943) за књигу „Есеји о афоризмима о романима о песмама“, коју је жири оцијенио као књижевни подвиг, капитално издање и енциклопедију српске сатире, посебно афористике.

Награда „Радоје Домановић“, најзначајније признање Србији за сатирично стваралаштво, добитницима ће бити уручена на свечаности 19. фебруара у Удружењу књижевника Србије у Београду.

***

Књи­га „Злат­ни чо­вјек: при­че ис­пред се­о­ске про­дав­ни­це” објављена је 2016. године у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, што је до­сад тре­ћа књи­га Јан­ка Јели­ћа, ко­јом аутор по­твр­ђу­је да за­па­жен успјех ње­го­вих до­са­да­шњих књи­га, као и ра­до­ва об­ја­вље­них у књи­жев­ној пе­ри­о­ди­ци, ни­је био слу­ча­јан.

Су­де­ћи по по­го­во­ру књи­ге, ко­ји пот­пи­су­је Је­ли­ца Сто­ја­но­вић, про­фе­сор Фи­ло­ло­шког факул­те­та у Ник­ши­ћу, књи­га „Злат­ни чо­вјек” је оства­ре­ње ви­со­ке на­ра­тив­не ври­јед­но­сти, али књи­га уни­кат­них је­зич­ких мо­гућ­но­сти, ар­хе­тип­ских и ми­то­по­ет­ских ду­би­на, али и хумор и са­ти­ре по ко­ји­ма је Је­лић уве­ли­ко по­знат. Је­ли­ће­ве при­че су, запажа Је­ли­це Стојано­вић, „ис­при­ча­не за­ни­мљи­во, ла­ко, не­у­си­ље­но, жи­вот­но, не­по­сред­но, са оригиналним, из­вор­ним ху­мо­ром… Па­ра­док­сал­ност си­ту­а­ци­ја у ко­је упа­да­ју ли­ко­ви, не­кда во­ђе­ни на­мје­ром, не­ка­да без ика­квог свог ви­дљи­вог уче­шћа, иро­ни­ја и сар­ка­зам ко­ји се на то на­до­гра­ђу­ју, ства­ра­ју здрав и је­дар ху­мор“.

Ријечима Милорада Дурутовића „Је­ли­ће­ва књи­га пред­ста­вља сво­је­вр­сни ка­та­лог ју­на­ка чи­ји се узор мо­же тра­жи­ти у на­шем усме­ном, фол­клор­ном, на­сље­ђу, али и у то­ко­ви­ма најбо­ље европ­ске књи­же­ве­но­сти од Сер­ван­те­са до Ди­на Бу­ца­ти­ја и Бру­на Шул­ца. Јан­ко Је­лић, по­пут Сер­ван­те­са, су­ма­ну­тост сво­јих ју­на­ка об­ли­ку­је, за­пра­во, као на­ра­тив­ну маску, или као дон­ки­хо­тов­ско ко­пље ко­јим пробада на­ка­зне вје­тре­ња­че са­вре­ме­ног свијета. У жан­ров­ском и идеј­ном сми­слу Је­лић је још бли­жи Бу­ца­ти­је­вој књи­зи Продавница тај­ни, па и Шул­цо­вој Про­дав­ни­ци ци­ме­то­ве бо­је. Уоста­лом, мо­жда нас ме­та­фо­ра продав­ни­це да­те у на­сло­ви­ма и Је­ли­ће­ве, и Шул­цо­ве, и Бу­ца­ти­је­ве књи­ге по­зи­ва на опрез: јер ни­је ли овај сви­јет по­стао са­мо јед­на огром­на про­дав­ни­ца“.