Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ПРЕДАВАЊЕ ПРОФ. ДР ЧАСЛАВА КОПРИВИЦЕ (Подгорица)

написао:

У организацији Центра за хеленске студије – Подгорица и Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, проф. др Часлав Копривица одржао предавање под називом Кοινωνία κα μυθολογίαО антрополошким и духовноповијесним претпоставкама бића заједнице у грчкој старини.

Предавање је одржано у Књижари Матице српске. Досадашњи научни рад професора Часлава Копривице представио је проф. др Микоња Кнежевић.

Овдје издвајам резиме излагања проф. Копривице.

Аристотел је у Никомаховој етици (1098a3–5) каже да је човјек ζῷον λόγον ἔχον – дословно: живућē [живō] имајуће логос. Као што је познато, то је постала не само једна од кључних философских одредница човјекова природа него и једна од амблематских формула читаве европске повијести идеја. Шта је заправо смисао исказа да је човјек створење које има логос? Да ли то значи да свако људско створење, свако бивајуће које се смије сматрати човјеком, има свој говор, за њега појединачно типични начин говорења? Када би било тако, не бисмо се разумјели, па би наше имање логоса било упоредиво са ситуацијом гдје поређате различите врсте животиња, од којих је свака опремљена својим, тј. за њену врсту препознатљивим, начином општења, при чему ниједна од њих не би разумјела ниједну другу. Ако би човјек „имао логос“ само индивидуално, могла би се замислити ситуација у којој мноштво појединаца опремљеним („својим“) логосом говоре једни мимо других („мимоговор“). Јасно је, стога, да људско „посједовање“ логоса није лично, појединачно, већ заједничко. Надаље, оно се отуда не може ваљано тематизовати на антрополошкој основи, као искључиво антрополошка поставка питања, већ имајуи у виду колектив, на основу културално-политичке поставке питања. Свако од нас то увијек, иако најчешће пререфлексивно, добро зна, јер када би појединац сумњао у то да онај коме се обраћа разумије оно што покушава да му саопшти, у то да је и за другога разумљиво и смислено оно што је за мене такво, он вјероватно уопште не би ни покушавао да општи.

Према ономе до чега смо на почетку дошли, суштински основ, али и чињенична претпоставка индивидуалнога имања [ἔχειν] (логоса) јесте његово суимање [συνέχειν]. Говора је, дакле, већ морало „имати“ да би било који појединац могао да га за-има. Филогенетски логос скупине, социјетета има предност пред онтогенетском способношћу присвајања, испољавања и употребе логоса – тако што заједничка суимовина отвара могућностда било који појединац у било које вријеме, учењем једнога конкретнога језика уђе у заједнички свијет (опште)људскога саимања и међуљудскога општења. Но не само што заједнички логос концептуално-„логички“ претходи било чијој и било каквој појединачнољудској способности зборења него му он и у временском смислу претходи, јер да би било који појединац, као дијете, могао да научи неки језик, потребно је да га неко њему научи, тј. да се у окружењу унутар којега дијете одраста он већ говори. Говор отуда није само саговор него је и нужним начином пред-говор. 

 *Пројекат је рализован уз подршку Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону /Министарство спољних послова Републике Србије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *