Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ИЗЛОЖБА „СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ“ БЕРАНЕ

написао:

Изложба под називом „Стефан Првовенчани у књижевности и историографији“ отворена је 27. јула 2018. године и спомен кући војводе Гавра Вуковића у Беранама.

Приликом отварања изложбе су говорили Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и г. Дамјан Ћулафић. Догађају су присуствовали Епископ пакрачко-славонски г. Јован, званице, беранско свештенство, монаштво и публика.

Изложбу организују Центар за културу у Беранама и Матица српска − Друштво чланова у Црној Гори са циљем обележавања осамсто година од утемељења српске државности у средњем веку.

 

СВЕТИ КРАЉ У ПОСЈЕТИ БУДИМЉИ

(Говор на отварању изложбе „Стефан Првовенчани у књижевности и историографији“, аутора Иване Хренко и Данке Спасојевић,

Беране, Спомен кућа Војводе Гавра Вуковића, 27. јул 2018. године)

            Ваше Преосвештенство Епископе будимљанско-никшићки г. Јоаникије,

            Ваше Преосвештенство Епископе пакрачко-славонски г. Јоване,

            Уважена директорице беранског Центра за културу г-ђо Ивановић,

Уважена директорице Полимског музеја г-ђо Фолић,

            Часни оци,

Даме и господо,

 

Не знам да ли је, на васколиком Земљином шару, икоме, до једном православном Србину, са толико оправданости могуће да кратко и скрушено слово, о једном од утемељивача националне државности, отпочне молитвеним ријечима: У име Оца, и Сина, и Светога Духа!

Зато и ја, недостојан, али благословом издвојен да отворим дивну и ријетку изложбу, састављену великим поводом и датумом, своје прескромно казивање отпочињем ријечима: У име Оца, и Сина, и Духа Светога!

Критички се односећи према Теодосијевом казивању о крунисању Стефана Првовјенчаног, Живорад Јанковић исправно констатује да је „пре више од шездесет година речено како је литература о крунисању Стефана Првовенчаног огромна у поређењу са малобројним изворима. Данас је та несразмера још већа.“ Али, с пуном свијешћу о нужној опрезности са којом се мора приступати историји српског средњег вијека, историографија је сложна око чињенице да је средњи син великога жупана Стефана Немање рођен око 1165. године (премда има, не баш мало, ставова да је рођен по Немањином избору за великога жупана 1166). По очевој вољи, одлуком рашког сабора, а нарушавајући уобичајени принцип примогенитуре, Стефан Немањић је изабран за српског великог жупана 1196, исте године када се његов отац, Стефан Немања, повукао са престола и замонашио добивши у калуђерству име Симеон. Предаја престола Стефану описана је у Савином „Студеничком типику“, у ком пише да је Немања за насљедника одредио „благородног и љубљеног сина Стефана, зета благовенчаног кир Алексија, цара грчког.“ Очева одлука, мотивисана додатно, очито, чињеницом да је Стефан тада био византијски зет, изазвала је грађански и братоубилачки рат, сукобљавајући Стефана са његовим старијим братом Вуканом, управитељем Дукље, из које борбе је, напосљетку, Стефан изашао као побједник.

У то вријеме, након свега неколико година Стефанове владавине, геополитичке околности у овом дијелу Европе и свијета се усложњавају до те мјере да 1204. године усљеђује IV крсташки рат у коме је први пут Цариград пао под власт Латина. Срушено је Византијско, а створено Латинско царство. Стефан се суочио са тешким положајем, јер Србију нападају Латинско царство, Бугарска и Угарска. То бива прилика да Стефан покаже своје дипломатске и државничке вјештине. Он оснажује свој положај успостављањем веза са папом и Млетачком Републиком, која је онда била изузетно снажна и на Латинско царство утицајна. У исто вријеме отпушта своју прву супругу – Византијку Евдокију Анђео, са којом је обродио сина Радослава (српског краља), а по неким изворима и кћерку Комнину, и себи за жену узима Ану Дандоло, Млечанку, дуждеву унуку, и на тај начин, дакле, учвршћује везе и савезништво са Млецима.

Краљевску круну, ипак, испрва, тражи од папе (иако има аутора попут Јустина Поповића и Владике Николаја, који мисле да од папе никада није био крунисан), обећавајући му да ће у Србији ширити католичанство и углед папе, коме ће признати и врховну власт. Иако у незавидној ситуацији у односу на Угарску, папа је увидио да Србију ни Угарска ни Латинско царство неће успјети да покоре, па Стефану шаље тражену круну и легата да га 1217. крунише за краља. Тако постаје први крунисани краљ међу Немањићима, због чега и бива назван „Првовјенчани“ (дакле, овјенчан владарским вијенцем и круном).

Паралелно са Стефановим државничким успонима, развија се и углед његовог млађег брата, Саве, у духовном и клерикалном свијету. Историографија има амбивалентан приступ Савином положају и мишљењу у односу на Стефанове дипломатске маневре са папом око круне. По једном мишљењу Сава је одлучно и искључиво био против озбиљнијег везивања за католички свијет и културу. По другом, пак, виђењу, Сава, као, такође, виспрен дипломата и мудар човјек, није претјерано одвраћао Стефана од крунисања од стране папе, јер је то, у оно вријеме, давало много већу снагу српској држави. По нашем увјерењу, оба става могу бити истинита, јер су и један и други приступ водили истом циљу. Чињеница је да Стефан није поштовао ријеч обећану папи о ширењу католичанства у Србији, већ је брата Саву позвао да му помогне у државним пословима и ширењу православља. Политичке прилике, слабост патријарха у Никеји, углед Савин у православном свијету и снага српске државе, допринијели су да Савин труд уроди плодом и да Србија добије самосталну цркву, на канонски сходан начин, с пуним црквеним благословом, 1219. За сједиште је одређен манастир Жича, задужбина Стефана Првовјенчаног.

Срба је било и прије Стефана и Саве, али се захваљујући њиховом раду, уједначеном и усаглашеном дјеловању и сарадњи на државничком, дипломатском и духовно-клерикалном пољу, Срби и институционално – етатистички и еклисиолошки – национално и конфесионо јасније одређују као, превасходно, православни народ. Црквена и световна власт постају уско повезане, а црква добија и велике земљишне посједе од краља. То се све посвједочава 1220. године, када Стефана Првовјенчаног, у сједишту српске цркве, манастиру Жичи, крунише његов брат, први српски архиепископ, Сава I. До тог тренутка је Стефан Немањић – Првовјенчани – сматран првим православним владаром са титулом западног поријекла, који је на својој територији имао посебну, српску, православну, архиепископију.

Да је са именом Стефана Првовјенчаног повезано само ово, довољно би било да се у односу на његов лик не остане равнодушним.

Иако је Стефан првовјенчани српски краљ, и утемељитељ краљевске лозе Немањића, око појма круне критичка историографија још увијек је испуњена полемикама. Наиме, најстарији син Стефана Немање, Вукан, Стефанов и Савин брат, који је владао Дукљом, још за очева живота се називао краљем, па, рецимо, у ктиторском запису цркве Св. Луке у Котору, из 1195, каже се да је грађена: „У вријеме господина Немање, великог жупана, и сина његовог Вукана, краља Дукље, Далмације, Травуније, Топлице и Босне.“

Историјска сазнајна постигнућа су опречна и у погледу описа овог „дивног мужа“ као родитеља. Наиме, сагласје постоји око тога да је Стефан из три брака имао четири сина, али су различити подаци о његовој женској дјеци. Негдје се може прочитати да је имао само једну кћерку, а негдје, ипак, да је из различитих бракова имао двије кћери. Како год, за српску историју је важно, а посебно за српску државу и цркву, да су синови Стефана Првовјенчаног били његови достојни насљедници: Радослав (краљ од 1227-33), Владислав (краљ од 1233-1242) и Урош (краљ од 1241-1276) били су, један за другим, српски краљеви, док је четврти, Предислав, био достојан сљедбеник свога стрица, чије име је у монаштву и носио – Сава II, поставши 1263. године српски архиепископ, и вршивши ту службу до свог упокојења 1270.

Стефан Првовјенчани, велики српски владар, васпитаван је у византијском духу и био је врло образован. Његово књижевно дјело „Живот и подвизи Светог Симеона“, написано 1216, сматра се првом цјеловитом биографијом средњевјековне српске књижевности. Овај хагиографски спис сачуван је у преписима, а назив посљедњег, до данас познатог, је „Горички зборник“, који је за Јелену Балшић, кћерку кнеза Лазара, саставио њен духовник Никон Јерусалимац, 1441/1442. године

Мудрост којом је Господ обдарио Стефана Немањића показао је поткрај живота, идући за примјером свог светог оца, уступивши трон најстаријем сину Радославу и примивши монашки постриг. Монашење и склоност ка молитвеном тиховању код Немањића је била препознатљива, јер је Симеона Мироточца слиједио његов син Стефан Првовјенчани, у монаштву Симон, а Стефана његов син Радослав, поставши монах Јован, те им је и Српска Црква признавала светост, налазећи за то разлоге у њиховим духовним, али и државничким, подвизима.

Краља Стефана Немањића замонашио је, по предању, онај који га је у Жичи, други пут, крунисао, његов брат Сава, 1227. године. Негда моћни српски краљ, сада монашком подвигу и посту посвећени монах Симон, упокојио се 7. октобра 1228. љета Господњег. Сахрањен је у наосу Студенице, као и његов отац. Сава је Симонове мошти из Студенице у Жичу пренио 1230, када је дошао да им се поклони. Мошти овог светог владара су неколико пута премјештане, сељене, у земљу похрањиване и ископаване, да би се краљ на посљетку вратио у своје првобитно почивалиште, манастир Студеницу, у коме и данас тихује и вјернике и поштоваоце укрјепљује и исцјељује. Српски народ га памти као Светог Краља, и он је и данас једна од српских крсних слава.

Даме и господо,

Народна библиотека у Краљеву носи назив „Стефан Првовенчани“, и под њеним покровитељством је изложба и настала.

И, ево, трудом Данке Спасојевић и Иване Хренко, аутора изложбе под називом „Стефан Првовенчани у књижевности и историографији“, дочекасмо да обиљежимо 800. годишњицу од утемељења српске државности у средњем вијеку. Склон сам да вјерујем да је Божја воља то што изложба посвећена првовјенчаном српском краљу стиже у Беране, стару Будимљу, у којој је, у вријеме овог краља, Стефанов брат од стрица, жупан Првослав, изградио Ђурђеве Ступове, у којима је Свети Сава, Стефанов рођени брат, основао једну од првих епископија Српске Православне Цркве, која је била дуго угашена, али која је обновљена интронизацијом нашег Владике г. Јоаникија; у Беране, у којима данас довршавамо градњу Саборног Храма посвећеног оцу Стефана Немањића – Светом Симеону Мироточивом. Изложба, временски, стиже у Беране, у сусрет 800. годишњици осамостаљења Српске Православне Цркве.

Прегалаштвом аутора, као и талентом графичких уредника и дизајнера, у прилици смо да видимо ретроспективан приказ живота, рада и дјела Стефана Првовјенчаног. Заступљени су изводи из наше књижевно-историјске и књижевно-теоријске литературе о Краљевим писаним дјелима, затим хералдички елементи српског средњег вијека, репродукције икона, модерних и класичних сликарских виђења првог српског овјенчаног краља, двовјековна владарска немањићка лоза, фотографије задужбине: Хиландарске повеље, жичких хрисовуља, рукописа савремене српске књижевности… Изложба је, уједно, историјска прича о Светом Краљу, али, у много чему, и историја српска, јер нам показује који су све важни историјски тренуци, личности и догађаји везани за његов живот и његове мошти.

Изложба је важна и по томе што нас подсјећа да је правник, државник и историчар Стојан Новаковић први, у науци, уочио правни значај „Хиландарске повеље“, у књизи „Законски споменици српских држава средњег века“, објављеној 1912, јер је, за оно вријеме, важно је и то нагласити, Стефан Првовјенчани, био врло прогресиван владар, па је и на пољу нормативног правног дјеловања показивао виспреност, што је посвједочено писаним документима попут: „Повеље о пријатељству и трговини са Дубровником“, „Хрисовуље Манастиру Жичи“ и др.

Изложба „Стефан Првовенчани у књижевности и историографији“ дошла је у Беране кренувши из Краљева, преко Београда, Лазаревца, Новог Пазара, Новог Сада, Требиња, Подгорице, Херцег Новог и Никшића, да дух и лик Светог Краља укријепе и Србе црногорских Брда и негдашње Старе Србије. Изложба се сели неуморно, као и мошти Стефанове некада, обилазећи све српске земље, подсјећајући и опомињући.

Захваљујући краљевачкој Народној библиотеци и Матици српској − Друштву чланова у Црној Гори на уступљеној поставци, беранском Центру за културу и г-ђи Ивановић на организацији, ауторима и дизајнерима изложбе на њиховом труду, уз призив присутних и свих будућих посјетилаца да о судбини, личности и значају Стефана Првовјенчаног добрано размисле, изложбу проглашавам отвореном!

Дамјан ЋУЛАФИЋ

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *