Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ГОСТОВАЊЕ СЛОБОДАНА ВЛАДУШИЋА У НИКШИЋУ

21. фебруар 2019. године

На Филолошком факултету у Никшићу, у организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности и Амбасаде Републике Србије, у оквиру Трибине којом руководи доц. др Горан Радоњић, представљен књижевно-научни рад Слободана Владушића.

У име организатора публику је поздравила је проф. др Лидија Томић, док је мр Милорад Дурутовић говорио о теоријској прози, а мр Радоје Фемић о Владушићевом роману Велики Јуриш.

Милорад Дурутовић: Било је у српској књижевности врхунских писаца који су истовремено били и врхунски тумачи књижевних текстова. Издвојио бих, Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Љубомира Симовића, Бранка Миљковића, Данила Киша, у извјесном смислу то важи и за Милоша Црњанског, Васка Попу и Новицу Тадића. Било је, исто тако, врхунских тумача, универзитетских професора књижевности, који су истовремено били врхунски писци. Такав је био, рецимо, Милорад Павић. Слободан Владушић наставља такве низове: не само зато што је истовремено и теоретичар и практичар књижевности,  већ што својим писањем потврђује да је достојан настављач, а рећи ћу овако, један од најбољих синова српске модерне књижевности.

Када Милош Црњански у Дневнику о Чарнојевићу поставља питање: Коме ја ово пишем? Младићима, можда мом сину бледом и напаћеном, тиме исказује чин вјере да ће његове ријечи, ипак, наћи своје ближње, рецимо, Слободана Владушића, односно, све оне који су у стању да у Црњансковом писању препознајемо своје најличније интересе, а који нијесу мјерљиви ни крупним, ни ситним апоенима, што нам сугерише, дакле, и сам Црњански,  иако скоро све што слиједи након његовог питања говори у партитутри ријечи ни/нити: Нити сам чији, нити имам кога, ни брата, ни слуге, ни господара. (…) Ни вере, ни мира, ни кућишта, никад ничега. Па ипак, нешто има: само записивање овакве немештине јесте огроман иметак. У њему препознајем управо знамења онога што Владушић назива тестаментарним писањем, какво може да садржи симболичку имовину, симболичку раван, какава и нас, у овом тренутку, чини ближњима. То је можда и најважнија функција књижевности, бар ја тако разумијевам Владушећеве ријечи када каже сљедеће:

  • Када читамо, рецимо, велике писце светске и националне књижевности, имамо утисак да је њихова књижевност један посебан облик имовине, који нам је остављен. Док читамо, рецимо, „Проклету авлију“, или „Чашу“, Винаверове „Ратне другове“, Пекићеву сотију „Како упокојити вампира“, Кишов „Пешчаник“, затим Црњанскове „Хиперборејце“, „Другу књигу Сеоба“, „Роман о Лондону“, Лалићеву „Страсну меру“ или „Четири канона“, или уопште поезију тако различитих песника као што су Христић, Тадић, или, пре свих, Попа, ми имамо неки чудан утисак да бити читалац значи бити међу ближњима којима ови велики писци и песници, али пре свега ови људи, остављају део своје имовине. То није, наравно, материјална имовина. То је симболичка имовина. Овај утисак ствара један посебан контекст читања: читањем постајемо ближњи и улазимо у процес наслеђивања нечега што нам је остављено књижевним тестаментом.

Оваквим размишљањем о читању, као и самим својим писањем, свеједно којим жанром располаже, Слободан Владушић потврђује да књижевност још може да оплемењује нарави; показјући, најзад, да се у књижевности рађају не само ликови, већ и Личности. Хоћу да кажем: лик и Личност, односно, књижевност и живот нијесу тако удаљени како се малодушним може учинити. Стога и Владушић појашњава даље:

  • Однос симболичке и материјалне имовине јесте вододелница која разликује две групе људи. На једној страни се налазе људи који располажу само материјалном имовином и коју могу да наследе само материјалну имовину. Њих ћемо назвати индивидуама. Постоје, међутим, и људи који располажу не само материјалном, већ и симболичком имовином, и који, исто тако, сем материјалне, могу да наследе и симболичку имовину. Њих ћемо назвати личностима.

Овим, дакле, долазимо до теме, до проблема, до интелектуалног и естетског крешенда Владушићеве књиге која носи назив Књижевност и коментари. Упутство за оружану побуну; књиге, која у свом жанровски поливалентном распону, односно, укрштају науке, белетристике, медитативне прозе, путописа, биографске есејистике, потврђује да све најбоље књиге нијесу написане; да све велике идеје и све велике нарације нијесу потрошене; да и након постистине још има достојне истине; да након постдемократије за демократију још има наде; да у стању Мегалополиса, тј. у стању економског фашизма још има наде да се сачува Личност, а нада није осјећање већ когнитивни процес. Отуда, Слободан Владушић не блефира, не прави компромисе, није политички коректан, не скрива се иза правана академског стила и конвенција. Он афирмише једну вјештину, какву је заступао, рецимо, пјесник Миодраг Павловић у својој револуционарној збирци 87 песама,  у чијем финалном дијелу стоје стихови: Док секире праште ко бомбе, вичност / треба имати и спасити оно што живи; / децу, дрвеће и људску личност, а баш стога треба поново пронаћи пут (…) колену хитром оставити маха / и чезнући за крилима, кренути на пут. Да, кренути на пут, јер овај свијет још није испитан, због чега Слободана Владушића, прије него као професора, писца или тумача културе и књижевности, разумијевам као путника, савременог Одисеја, који сабира у себи искуство разних Одисеја, од Хомера до Џојса и поготово Милоша Црњанског. Потоњи писац посебно је важан за Владушића. Па и сами почетак Великог јуриша ако није таман парафраза, онда је евидентан тематски паралелизам са једном причом Милорада Павића која описује посљедњи дан Милоша Црњанског, а почиње ријечима: Свако сећање доноси буђење и свако буђење доноси једно сећање. Ако сте довољно брзи можда ће те га и ухватити. Сан, памћење и заборављање важни су мотиви овог романа. Ријечима Алаиде Асман, оно што називамо заборавом по правилу је латентно памћење за које смо изгубили шифру. Међутим, Владушић потрврђује да ако су шифре памћења изгубљене, то не значи да их не можемо пронаћи.

Сачуван је један тонски запис у коме Црњански  негодује што су тумачи роман Сеобе чврсто омеђили као историјски роман, јер он сам га види као роман мужа, сваког мужа који у рату мора да остави своју жену код куће, и роман жене коју је муж оставио. Наравно, интенција читаоца и интенција аутора не морају да се поклапају. Но, дуга је то тема. Зашто ово спомињати? Ако бисмо Велики јуриш, исто тако, чврсто омеђили као историјски роман, можда бисмо дошли у опасност да не видимо драгоцјене финесе, суптилне токове, који показују да књигу можемо читати управо као искуство не толико рата, колико човјечности, Личности. Један од јунака Великог јуриша се пита да ли из рата може изаћи исти као што је био. Наравно да не може, јер човјек је тестамент, на његовој кожи се исписује искуство. Зато је корисно читати Владушићев есеј Тестаментарно и играјуће писање, који разматра Јовов случај.

  • Једна од реакција на сусрет са смрћу је писање. Нигде то није видљивије него у старозаветној Књизи о Јову. Свест о смрти овде продире као преисписаност Јововог тела. Оно је унакажено. Дословно, на његовом телу је исписана повест једне опкладе, опкладе између Бога и Ђавола. Симболички, његово тело је хипербола нашег тела, по коме је исписана прича о нашем боравку у Свету.

У овој Владушићевој егзегези садржан је још један одговор на питање како књижевност помаже животу, а које би, на примјер, Данило Киш формулисао овако: Са становишта вечности све је безнадежно. Али, као што је Јонеско недавно рекао: постоје сва велика метафизичка ослнца, љубав и смрт; они су супстанце наше егзистенције и књижевност на помаже да их будемо свесни.

 Радоје Фемић говорио је о роману Велики јуриш, који је био у ужем избору за НИН-ову награду, истичући да овај роман оставља најснажнији утисак када је у питању књижевна продукција из претходног периода која се вратила тематици Великог рата.

  • Роман свједочи да постоје универзалне вриједности наше националне културе које превазилазе пригодност, јер имамо својствену потребу да се поводом одређених јубилеја присјетимо неких великих дана и понудимо одговарајућу литерарну пројекцију. Дакле, овај роман бих издвојио из тог корпуса, а то је и став који износе критичари који су већ писали о њему.

Фемић се осврнуо и на главног јунака романа, али указао да књига садржи галеријски распон уникатних ликова, каква је лик Станислава Кракова. Уосталом, аутор и у овом роману трага за својеврсном метаморфозом лика у Личност, покушавајући да знамените, али и недовољно познате фигуре националне прошлости профилише кроз оптику свевремености.

Слободан Владушић је направио посебан осврт на књигу теоријске прозе Књижевност и коментари, јер, како је истакао, била му је потребна књига којом би себи објаснио због чега су данас књижевност и национална књижевност важне. Док је писао често је себи постављао питање зашто уопште предаје књижевност на факултету, те у чему је смисао – изаћи пред студенте и рећи им шта треба да прочитају, што је по њему врста бирократског насиља којем не жели да се излаже.

  • Ако је књижевност само та врста силе, онда је боље да не постоји. Морао сам направити једну врсту теоријске прозе која би направила мост између књижевности и живота, и оног живота који ја волим и оних вриједности у животу које ја заступам. Јер ако тај мост не постоји онда нема мјеста или за живот или нема мјеста за књижевност, а ја нисам навикао да живим без књижевности, ни да се бавим књижевношћу а да у њу не улажем цјелокупан свој живот. Не видим иначе разлог зашто би се човјек бавио књижевношћу ако је то посао који би нас обухватао само у неком одређеном радном времену. Хоћу да вјерјем да је књижевност ипак у суштини субверзивна дјелатност. То ће рећи да се она не може у потпуности ограничити, да се не може у потпуности инструментализовати и да су некада моћније оне књиге које се читају испод клупе од оних које се читају изнад клупе.