Радно вријеме: 10.00−17.00, радним данима

Булевар Станка Драгојевића бб

Подгорица, Црна Гора.

АУТОРСКО ВЕЧЕ СЛОБОДАНА ВЛАДУШИЋА (ПОДГОРИЦА)

21. 02. 2019. год.

Вече са Слободаном Владушићем, на ком су промовисане књиге „Велики јуриш”, „Kњижевност и коментари” и „Орфеј и запушач”, уприличено је пред подгоричком публиком у књижари Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Том приликом о Владушићевом стваралаштву говорили су доц. др Горан Радоњић, мр Радоје Фемић и мр Милорад Дурутовић.

  • Слободан Владушић је један од водећих савремених писаца. Он је писац разноврсних интересовања – казао је, између осталог, доц. др Горан Радоњић у уводној ријечи, упознавши публику са најупечатљивијим моментима из Владушићеве биографије.
  • Било је у српској књижевности врхунских писаца који су истовремено били и врхунски тумачи књижевних текстова. Издвојио бих, Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Љубомира Симовића, Бранка Миљковића, Данила Kиша… Владушић наставља такве низове: не само зато што је истовремено и теоретичар и практичар књижевности, већ што својим писањем потврђује да је достојан настављач, један од најбољих синова књижевне традиције коју сам споменуо – казао је Милорад Дурутовић.

Говорећи о роману, Фемић је истакао његов жанровски идентитет, говорећи о поетичким посебностима овог историјског трилера. Роман се придружује линији књижевне традиције која обухвата дјела Црњанског, Ћосића, Гаталице и других, који су формирали аутентичне визије Великог рата. Kао роман лика, Велики рат илуструје судбину поручника српске војске, Милоша Војновића, који је разапет између двије тежње – ратничке славе и жеље за преживљавањем рата.

Слободан Владушић се осврнуо и на путописе које пише.

  • Негдје 2000. године почео сам интензивно да путујем и дошао сам до закључка који ме није баш одушевио. За мене су градови које сам посјећивао били нека врста доживљаја који је долазио и пролазио. И ту сам схватио ту разлику између доживљаја и искуства. Доживљај је пролазан. Једини начин да доживљај претворим у трајна сјећања био је да почнем да пишем путописе. Некада је било интензивније, спектакуларније путовати. Данас је интернет омогућио да вас стварност разочара у односу на оно што сте видели на фотографијама или снимцима. Ми се у додиру са неким градом једноставно разочарамо, а то је за мене заиста био проблем. Тако сам почео да пишем путописе. Нијесам покушао да пишем о ономе што сам видио, већ да докучим оно што нијесам видио. То се не може замијенити снимцима и фотографијама, а писати такве путописе није било једноставно. Да ти путописи нијесу настали, градови би нестали као и сваки други доживљај.