Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ОДРЖАНА ТРИБИНА „ТРИ БОЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ: ВЈЕРА, ЈЕЗИК, ПИСМО”

У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, у четвртак 25. јуна 2020. одржана је трибина Три боје Црне Горе – вјера, језик, писмо.

Трибину су организовали: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Српски покрет „Његош” и Српски национални савјет Црне Горе.

У бесједи, насловљеној Црна Гора и њена сјенка књижевник Милутин Мићовић је оцијенио да се у Црној Гори дешава велика, унутрашња невидљива битка, за чији се исход још не зна.

  • Они који се боре за своје културно памћење, за континуитет, за стварни живот, цјелину човјека и народа, од државе су отписани као непотребни, и држава се труди свим државним моћима, да их сасвим одстрани из јавног живота, посебно да их одстрани са свих мјеста, одакле се одлучује о важним питањима Црне Горе. Али, они су ослоњени на онај истински духовни и културни ослонац  Црне Горе, из кога црпу снагу за нова дјела, из тога опет обнављају ону дубинску Црну Гору и у нашој савремености, држећи јој темеље, да се сасвим не уруши. За такав свој подвиг, слободан избор и другачије мишљење, добијају збирни квалификатив: непријатељи Црне Горе, навео је Мићовић, додајући да савремену Црну Гору прожима изоштрен парадокс:
  • Они који немају ништа, који су одбачени од ове Црне Горе, обнављају не само њен темељ, него и њену савремену културу, промовишу слободу у духу Његоша и Марка Миљанова, имају све, иако немају ништа у својој држави. Они који су интегрисани у овакву идеологизовану, антињегошевску Црну Гору, који имају све у таквој држави и чине сва прегнућа да се допадну и угоде таквој власти, али немају ништа друго, ништа суштинско. Надам се, да ми који баштинимо српски подвижнички етос Црне Горе, уједињени у основном сазнању и удружени у својим дјелима, можемо нешто да промијенимо! То је и основни разлог нашега вечерашњег скупа, казао је Мићовић.

Излагањем на тему Никшић од најстаријих времена до 1878. године обратио се др Васиљ Јововић. Он је саопштио да први подаци о римском насељу Андерба (Андерва) у Никшићком пољу, које се налазило на раскрсници важних комуникација, потичу из I вијека нове ере. Богати археолошки налази, по ријечима Јововића, указују на важан трговачки, привредни и војни карактер овог подручја, које се налазило у саставу римских провинција Далмације и Превалитане (297).

  • Након пораза под Константинопољем (Цариградом) 626. Авари се повлаче сјеверно од Саве и Дунава, а Словени трајно насељавају Балканско полуострво, формирајући низ кнежевина. Ратовима опустошено подручје Никшићког поља и шире околине насељавају српска племена дајући том подручју име жупе Оногошт. Током средњег вијека ова богата жупа и град Оногошт били су у саставу како Византије, тако и српских држава кнеза Јована Владимира, Војислављевића, Немањића. Кроз Оногошт су водили важни каравански путеви.
  • У Оногошту је био и двор Немањића. Ту су боравили краљ Урош и његов син Драгутин, а цар Урош је 1362. године у Оногошту издао повељу Дубровчанима. Од времена Сандаља Хранића Оногошт улази у састав земаља Косача, које касније добијају назив Херцеговина, и у оквиру те цјелине потпада под турску власт 1465. године, рекао је Јововић, подсјетивши да Никшић, као источнохерцеговачко племе, у склопу шире антитурске борбе, учествују у сталним побунама против турске власти: устанак војводе Грдана 1597, учешће у Кандијском рату.
  • За вријеме Морејског рата, једно вријеме је у Никшићу боравио пећки Патријарх Арсеније III Црнојевић, радећи на мирењу племена, и на уједињењу Никшића и других херцеговачких племена са племенима Брда и Црне Горе. Чувена је побједа Никшића над пашом Џин-Алијом. У Морејском рату разрушено је насеље Требјешана, тада је страдао и манастир у Попима, гдје је једно вријеме била и резиденција Светог Василија Острошког, и гдје је било средиште петровске или полухерцеговачке епископије, наводи др Васиљ Јововић, додајући да су црногорске владике и владари водили борбу против никшићких Турака, све до коначног ослобођења града 9. септембра 1877. године и припајања дијела Херцеговине и града Никшића Кнежевини Црној Гори на Берлинском конгресу 1878. године.  

По ријечима проф. др Јелице Стојановић, ова трибина је замишљена да се одвија у свим градовима Црне Горе, како би се граду ком се одржава приказао у ширем простору и времену, његова хоризонтала и вертикала, колико је то највише могуће.

  • А вертикала сваког простора, сваког града, села, сваког племена, кућића и оџаковића, сваког срца које је својом најдубљом суштином израсло из искона и слуша откуцај и ехо вјекова – јесте српски језик и његов графијски израз, српско писмо – ћирилица (ЈЕЗИК ЈЕ НАША НЕВИДЉИВА ЦРКВА). Тај језик и то писмо оставили су нам наши преци (давни и прадавни, богодавни и БОГОМДАВАНИ) потомцима, у надубљем ЈЕСАМ и ВЈЕРУЈУ… Зато је ова трибина названа Три боје Црне Горе: три свијеће једног суштаства: вјера, језик, писмо… Са свим преплитањима унутар и изван: без граница и ограничња. Да суштина исијава и говори… Истина, са љубављу скопчана, како рече наш владика Јоаникије…  То нам је живот и пут, поручила је Јелица Стојановић.

Вече су употпунили: хор Светог новомученика Станка, пјесници: Сава Радуловић, Радинко Крулановић и Милица Бакрач, афористичари: Блажо Паповић и Баћко Милачић, гуслар Максим Војводић.

Програм су водили: Милица Бакрач и Милорад Дурутовић.

https://www.youtube.com/watch?v=1BIAjvmiARA