Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ИВАН ЛУКОВАЦ – ИЗМЕЂУ ПОЕЗИЈЕ И ЧАСНОГ КРСТА (IN MEMORIAM)

Одласком Ивана Луковца, нашег истакнутог члана, али, прије свега, брата у Христу, пријатељског ослонца, родољуба, гуслара, публицисте и врсног књижевног зналца, остајемо лишени јединствене и непоновљиве личности, али трајно оснажени бистрином његовог ума и ведрином духа. Па ипак, не може та снага умањити тугу што нас напушта прерано, баш у вријеме када је оштрица његовог пера засијала храброшћу, мудрошћу и племенитошћу једне нарави која је расипала смијех и оптимизам чак и у данима када је требало плакати од ужаса нашег заједничког националног страдања. Вјеровао је Иван да свијет може, да човјек мора бити бољи. Вјеровао − је јер је био један од најбољих.

Данас је тешко наћи ријечи којима се може описати његов прерани одлазак, јер он је и сам био гејзир ријечи – никада празних, већ увијек пуних Логоса. Оставио је недавно, на Богојављење, описујући призор једног пливања за Часни крст, неколико ријечи, што садрже дискретну (њему веома својствену) аутоиронију, али и један, чини се, аутобиографски акорд: „Када бих живио хиљаду година, а некако знам да нећу – овако нешто нећу доживјети. Постоје тренуци и догађаји у њима због којих живот има смисла. Ријечи немају снагу да кажу ни дио оног што се збива. Оно што очима видиш, ушима чујеш и срцем, свим бићем осјетиш. Част ми је, неизрецива срећа, што сам био ту. И што су моји синови били са мном. Требало је само видјети њихова лица. Раздрагана, усхићена, анђеоска. У којима сам се огледнуо. Као у оном Попином стиху: Откуд моје очи / на лицу твоме / анђеле брате. А срце хоће да искочи…” Заиста Иванов живот јесте био један мост између поезије и Часног крста, а родитељство његова највећа радост.

Нека почива у миру племенита душа његова.

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори