Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ПРОМОЦИЈА КЊИГА ГОЈКА КНЕЖЕВИЋА У ВЕЛИЦИ

У уторак 27. јула, у Дому у Велици, уочи Литургије и Академије поводом страдања Величана 28. јула 1944. године, промовисане три књиге Гојка Кнежевића, које је током претходне године објавила Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори у сарадњи са Народном библиотеком Велика и Институтом за српску културу из Никшића. Поред аутора, о књигама су говорили проф. др Јелица Стојановић, проф. др Драго Перовић и новинар Зоран Гргуревић.

О књизи Сусрети и ријечи говорила је проф. Стојановић, истичући и профионалност новинарсго позива Гојка Кнежевића. „Гојка Кнежевића знамо као образованог и писменог новинара (каквих је све мање), истраживача у новинарству, као неког ко умије да пронађе правог саговорника. Наравно, када и уколико лист Побједа дозволи, јер је питање ког саговорника ће Побједа ՚прихватити՚ и дати му простора.“

  • Занимљиво је и вријеме које је обухваћено овом књигом (1984‒2009): прво је, према мојој подјели, везано за осамдесете и деведесете године, а друго бих повезала са 2003/2004. годином па до 2009, а текстова из тог периода је знатно мање. Зашто ми се наметнула ова подјела. Зато што, како говоре ови одабрани интервјуии, до 2004. године у Побједи имамо заступљених и српских садржаја (кроз интервјуе и сл.), а почев од те године их немамо. Јасно је и зашто, сви подаци говоре и колико је власт у Црној Гори, највише почев од 2004. кренула ђоном, немилосрдно против исконског насљеђа Црне Горе, а које је српско, а тиме и против Црне Горе. За влашћу је ишла и Побједа, као њено оруђе (а, нажалост, и оружје) – указала је проф. Стојановић и на овај важан контекст, чиме се додатно може показати колико је новинарска професија и професионалност постала угрожена у данашњој Црној Гори. Но, истовремено радити у таквом времену, а да се, притом, избори за парче новинског простора у коме ће себиљежити репортаже о необичним и племенитим људским судбинама јесте подвиг који својим радом потврђује и новинар Кнежевић.

Сличне потврде о квалитету Кнежевићевог рада упутио је и његов колега Зоран Гргуревић.

  • Ријетки су људи у новинарству на овим просторима који дочекају пензију, а да не одступе од професионалног кодекса и моралних начела. То је, заиста, тешко у друштвеној атмосфери у којој је новинар за свог живота увијек ходао по ивици ножа и бивао једном ногом на осуду друштва, због „прејаке ријечи“ и, још прије, непослушности. (…) Гојко Кнежевић је засигурно то умио, упркос чињеници да је растао у окружењу које је и буквално скопчано борбом за живот и људско достојанство. Можда је у том коријену и кључ емпатије, и то дубоке за људе и њихове судбине, која је препознатљива у овој руковети која поново сложена у књигу, причама о другима и о себи бесједи. (…) Гојко Кнежевић је, како наглашава у својој биографији, почео да пише још током студија у Никшићу, средином седамдесетих година, а у новинарском занату се опробао у свим жанровима: од вијести, извјештаја, коментара до репортажа, које нам овдје сачуване и одабране износи још једном пред очи. Сложене у овој књизи која доима и плијени, нашле су се скупа и главосјече и паметари, дипломате, партизани и четници, ибеовци, солунци.

O књизи Необични међу нама говорио је проф. др Драго Перовић. Како је истако, свим јунацима Кнежевићевих репортажа заједничко је „искакање из просјечности, надрастање своје једноличне струке и учаурене околине, тежње ка нечем вишем и људскијем у властитом животу, изазов и пуноћа смисла“.

  • Иако су ове репортаже већ једном објављене оне тек сада, овако сабране и изабране, долазе до свог цјеловитог смисла. Нијесу зависиле од неке тренутне актуелности или популарности, већ су необичношћу надишле своје вријеме и постале оријентир спрам кога се односимо и у сасвим другачијим временима од оних у којима су живјели Кнежевићеви изабраници, појаснио је Перовић.

У својим репортажама Кнежевић пружа пресјек посљедње двије деценије 20. и прве двије 21. вијека „како друштевено-политичку климу тако и оно што човјека инспирише као хумано и стваралачко биће“, а како, даље, закључује Перовић, „уткано и сјећање на цијелу другу половину прошлог вијека“.

  • Љепота и слобода репортаже зависи једнако од новинара и саговорника, од успостављања равнотеже међу њима. Кнежевић је успио да успостави баланс субјективног и објективног, да своје саговорнике зналачки наведе да изразе свој пут до животног смисла, али и да им да слободу да они сами, као и у свом животу, уграде оно непоновљиво и јединствено у његове репортаже: да обогати и себе, и саговорнике, и нас читаоце“.