Радно вријеме: 10.00−17.00, радним данима

Булевар Станка Драгојевића бб

Подгорица, Црна Гора.

У БАРУ ПРОМОВИСАНА НОВА КЊИГА ЈОВАНА МАРКУША (Видео)

Српско културно друштво “Слово љубве”, синоћ је у Дворцу краља Николе организовало промоцију књиге Јована Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа: народ, језик, црква, држава”, у издању Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори.

Публици је представљен обимни издавачки подухват – још једна капитална Маркушева студија – која обухвата вјеродостојне историјске документе, захватајући најбитније историјске догађаје, процесе и феномене црногорског трајања.

О књизи су говорили доцент др Душан Крцуновић, проф. др Драга Бојовић и протојереј ставрофор Слободан Зековић, а у име Јована Маркуша који је због здравственог стања био спријечен да присуствује промоцији, поздравне ријечи прочитао је протојереј Никола Радовић.

  • Збирка разних појмова и њихово тумачење, у функцији идеологије и дневне политике, не изазивају недоумице само у нашем народу. Међутим, ни у једном народу и ни у једном времену, није било оволико збрке и нихилизма олилченог у одрицању од сопственог идентитета. Већ дуже пристајемо на неодговорност која је прожела наш дух. Та неодговорност је нарушила наш етос и доприноси да лаж постаје истина, а ћутање на све бројне фалсификате врлина. Није ријеткост да у породици дјеца од истих родитеља тврде да припадају различитим народностима, наводно говоре различитим језицима и да нису никакав род. Тумачење историјских константи у духу дневних потреба идеологије, чини да истина уступа мјесто неистини, а национално достојанство и понос, страху од режима. Уосталом, основни појмови и изворна документа, не могу бити оно што нека идеологија и политика желе, него оно што они стварно значе. Логички посматрано, није могуће да су браћа и сестре рођењем род, а да послије тога из политичких разлога то престају да буду, поручио је Маркуш.
Јован Маркуш

Протојереј ставрофор Слободан Зековић  је захвалио Матици  српској – Друштву чланова у Црној Гори, на позиву да  учествује у представљању књиге „која је драгоцјени бисер у богатој издавачкој дјелатности најстарије српске културне институције.“

„Друштво чланова Матице српске у Црној Гори је, данас, сигуран сам, најпродуктивнији огранак ове институције“, казао је Зековић.

Он је захвалио  аутору књиге, Јовану Маркушу, на вишедеценијском преданом раду и борби за очување националног, културног и духовног идентитета Црне Горе и Црногораца, који је кроз вјекове био утврђен на чврстим темељима православне духовности, чији је чувар била и остала светосавска Српска православна црква, косовски завјет и идеја српског националног јединства.

Иако господин Маркуш није историчар по професији, он се у посљедњих 30 година открива  као историчар срца и душе и свакој историјској теми којом се бавио приступа објективно, по правилима науке и на темељу провјерених и неспорних историјских докумената”.

  • Будући да је Јован Маркуш био један од најближих сарадника митрополита Амфилохија, о градитељским подвизима и обнови цркава и манастира из његовог периода, писао је из прве руке, као очевидац и учесник тих догађаја. Књига која је пред нама је плод вишегодишњег научно истраживачког рада. Када видимо о колико богатој историјској грађи се ради, можемо рећи да је то био велики посао за читав тим људи, а камоли за једног човјека, устврдио је Зековић.

У наставку свог излагања он додаје да је „пред нама збирка историјских докумената коју слободно можемо назвати личном картом Црне Горе. Кроз богату историјску грађу која је овдје презентована, постаје јасно какав је  у вишевјековном континуитету био национални, културни и духовни идентитет Црне Горе. Нажалост, свједоци смо да се већ више деценија, посебно од Другог свјетског рата, свим силама радило на потирању тог идентитета. Стога ова књига представља једну моћну брану према тој поплави медијских и квазиисторијских манипулација, полуистина и лажи које су нажалост ушле и у школске програме.“

Публика у Бару

Зековић подсећа на уводно слово књиге у којој њен аутор, Јован Маркуш, каже: „у погледу народности и вјере, мој брат може данас да се изјашњава како хоће, независно од тога да ли се тако осјећа, или то ради из неких других разлога. Међутим, ни он, нити било ко други,  нема право да нашим прецима оспорава оно што су били и како су се осјећали. Наша је обавеза  да се томе супроставимо на културан начин. То је наша дужност према нашим прецима и према нашем потомству.“

Као свештеник, Слободан Зековић се говорећи о Маркушевој књизи, осврнуо на поглавље о цркви и подсјетио  на настајање хришћанске цркве на нашим просторима, када су дуж обале Јадрана, а касније  и у унутрашњости, осниване прве локалне заједнице.

  • О томе свједоче и бројна археолошка налазишта са остацима ранохришћанских богомоља, попут оне из 4. Вијека на Великом пијеску, па остатака цркве у Заљеву и многе друге. Будући да се налазимо на размеђи истока и запада, овдје су се преплетале и црквене јурисдикције источне и западне цркве, односно Цариграда и Рима. Иако је 1054. дошло до раскола и одвајања од једне свете и апостолске цркве, тај раскол на терену није заживио тако брзо. До тога је дефинитивно дошло након латинског крсташког похода на Цариград и његовог пустошења 1204. године. То вријеме се поклапа са почетком великог мисионарског и светитељског рада Светог Саве, првог архиепископа српског, који  је 1219. године хиротонисан, подсјетио је Зековић.

Он је навео да је међу првим епархијама које је основао Свети Сава, била и Зетска, данашња Митрополија црногорско приморска, чије је сједиште било у манастиру светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци: „Од тада, ево пуних 800 година, о православним хришћанима на овим просторима духовно се старају епископи и митрополити , као архијереји ове епархије, која је била и остала  неодвојиви дио Пећке патријаршије, односно дио Српске православне цркве.“

Зековић је потом набројао документа из Маркушеве књиге, који свједоче о јединству и повезаности Митрополије са Пећком патријаршијом, попут повеље господара Зете Ивана Црнојевића, црквеног календара штампаног у Црнојевића штампарији, гдје су међу светима уписани: Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и краљ Стефан Дечански. Ту су и ватиканска документа из 17. вијека, из којих се јасно види да је Митрополија црногорско приморска дио Пећке патријаршије. У књизи је и одломак из историје о Црној Гори митрополита Василија Петровића, гдје се он потписује као смјерни митрополит црногорски скендеријски и приморски и егзарх трона српског, а поред себе, наводи још дванаест српских архијереја. Зековић је набројао и документа из времена светог Петра Цетињског, Светог Петра другог Ловћенског и краља Николе првог Петровића.

По његовим ријечима најтежи период за Митрополију било је вријеме Другог свјетског рата када је настрадало преко стотину свештеника. Аутор књиге приказује два новинска текста из 1945. који говоре о посљедњем званичним прославама Бадњака и дана Светог Саве у Црној Гори.

Публика

Послије тога наступа период сурове атеистичке пропаганде и прогона цркве, не само из школа, него и из свих сфера друштвеног живота. Најтежи моменат  у новијој црногорској историји је био рушење завјетне Његошеве капеле на Ловћену. То је један од највећих удараца на национални и духовни идентитет Црне Горе. Краљ Никола је 1913. на захтјев Аустроугарске да јој се уступи Ловћен одговорио: „Брдо Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком, слободи и њезиним бранитељима”. Завод за заштиту споменика културе Социјалистичке Републике Црне Горе је прогласио спомеником културе цркву Светог Петра Цетињског, заједно са Његошевом гробницом. Међутим, исти Завод 1969. проглашава неопходност за рушење тог споменика. Овим податком се и завршава поглавље Маркушеве књиге посвећено цркви“, навео је протојереј Зековић.

  • Послије овог великог страдања и голготе, дошли су дани спасења, у виду апостолског труда митрополита Амфилохија,  чији је блиски сарадник био и Јован Маркуш. Митрополит се упокојио са неиспуњеном жељом да се обнови Ловћенска капела, али је зато  наша обавеза да се око тога сви потрудимо још већа, јер то више није само воља Његошева, већ и завјет нашег вољеног ђеда, закључио је Зековић.
  • Збирка одабраних историјских докумената коју је приредио публициста Јован Маркуш, представља колективну легитимацију српског народа у Црној Гор, којом се потврђује њен језички, вјерски, државни и свеукупни цивилизацијски идентитет. Ово монументално дјело је наш колективни идентификациони документ, тако бисмо могли да га најкраће одредимо. Оно садржи основне податке издвојене из обимне историјске грађе која свједочи о припадности патријархалне Црне Горе српском етносу, као најистакнутијој константи која је прожимала све њене историјске епохе. Прворазредни историјски  извори у Маркушевој књизи организовани су у 4 поглавља. Изворе чине: школска свједочанства, школска литература, статистички подаци, фотографије, а потом и изузетно богата картографска колекција, као и илустровани прилози о државним и владарским хералдичким симболима и обиљежјима. Аутор нас на тај начин проводи кроз неколико великих и славних епизода наше историје, уз снажно осјећање да листамо властити породични албум са старим фотографијама блиских сународника, предака и присних пријатеља. Сав материјал презентован је на занимљив и узбудљив, привлачан и одмах разумљив начин. Маркушево дјело је прави мали архив који завређује да буде обавезан дио сваке кућне библиотеке, казао је доцент др Душан Крцуновић.

Он, даље, наводи: „У уводном слову аутор истиче да је његова књига допринос духовној и националној обнови колективне свијести у Црној Гори. Тако сваћен задатак потврђује да национално самоодређење, поред рефлексивне, има и једну нормативну димензију. Другим ријечима, идентитет подразумијева димензију самосвијести о томе шта смо били и шта јесмо, као и пројективну димензију онога што желимо да будемо и што нам је дужност да будемо, с обзиром на заједничко колективно памћење и колективно насљеђе. Конкретно говорећи, основни елементи те пројективне димензије идентитета, јесу слобода и јединство српског народа.“

Мотивација која се налази у основи овог до сада најамбициознијег Маркушевог подухвата свима је позната. Проблем са којим се аутор књиге носи није од јуче, а није ни само наша локална специфичност. Нема сумње да живимо у постчињеничом добу, или у ери постистине, јер је политика угрозила науку и њене резултате. Нигдје ниједна идеологија није довела у питање колективну свијест народа о његовом поријеклу, као у Црној Гори”, закључује Крцуновић.

Проф. др Драга Бојовић је излагање започела тврдњом да је Маркушева књига „прави талисман који штити душу од штетних утицаја лажи. Она представља савремени тип комуникације са читаоцем и посебна је из више праваца. Једна од посебности књиге је што би документа на основу којих је настала, да су нормална времена, требало  да се нађу у музејима. Али, пошто не живимо у таквом времену, њен значај је изузетан у смислу што су подаци и чињенице сачуване у овој књизи. Бог је Црној Гори дао човјека Јована Маркуша којем је документ главно оружје, а куд ће више од тога. То, чиме се бави аутор ове књиге, није његова професионална, али јесте животна оријентација. Ово је лична карта Црне Горе и на ћирилици и на латиници“, казала је Бојовић уз тврдњу да је „језички идентитет  увијек примарнији од идентитета који се стиче на основу државе или вјере.“

Извор: Мила Вукосавовић / Бар инфо