Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ГОСТОВАЊЕ СЛОБОДАНА ВЛАДУШИЋА У НИКШИЋУ (ВИДЕО)

У Никшићу је 25. марта 2022. године одржана промоција романа „Омама“ Слободана Владушића. Организатори промоције били су Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори и Друштво црногорско-руског пријатељства Св. Георгије. Поред аутора, о раману су говорили доц. др Горан Радоњић и др Радоје Фемић, док је одломке из књиге читала Бојана Шолаја.

Слободан Владушић је један од водећих српских писаца, цијењени тумач књижевности и редовни универзитетски професор у Новом Саду. Његов најновији роман Омама добитник је награде „Бескрајни плави круг“ за најбољи роман у 2021. години.

Омама говори о Берлини из 1928. године, а један од два јунака овог романа је Милош Црњански. Међутим, како сам аутор каже, „погрешно би било роман читати као књигу о Милошу Црњанском“, „у питању је роман о једном времено које је веома слично времену“.

Омама је историјски трилер који започиње нестанком човека под именом Милутин Топаловић у Берлину, 1928. године. Сви службеници посланства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца остају равнодушни пред тим догађајем осим једног. То је аташе за културу посланства Милош Црњански. Њега у потрази за несталим сународником прати Милош Веруловић, војни саветник, који је у Првом светском рату служио 7. пуку Дунавске дивизије с којим се попео на Кајмакчалан. Тако почиње овај роман.

Иако посебна и самосвојна књига, Омама је ипак део мог досадашњег опуса. А опус није просто списак дела које је један човек написао већ нека врста симболичког оквира унутар кога се крећу његова дела или макар, као што је то случај са мном, главнина тих дела. Странице мојих књига су међусобно изукрштане и драго ми је што је тако, јер то сведочи о томе да за мене писање није игра или каријера већ потреба да избацим из себе оно што ме плаши и ужасава. А то нешто је основна црта наше епохе: свођење човека на биочестицу или чак на биоотпад.

Данас имате аналитичаре који кажу да доба у коме живимо највише личи на доба пре Првог светског рата. Мислим да ти аналитичари греше. Наше доба је сличније времену пре Другог светског рата у коме се догодио Холокауст и усташки геноцид над Србима. Исто тако, постојао је нацистички план Ост, који је, да се изразим данашњим речником, предвиђао депопулацију освојених области Совјетског Савеза, тј. чишћење животног простора за аријевце, системским истребљивањем совјетског становништва.“

Доц. др Горан Радоњић је указао на вишеслојност романа у којем можемо тражити неке коријене стања савременог друштва, савремених тема и опсесија.

„Ова димензија коју смо чули у будућности ће сами злочини бити толико скривени да ће бити теже открити њих него њихове починиоце јесте ствар која не само да је коментар о роману, дететктивноком, овом који читамо него је коментар и о стварности. Дакле, ту ћемо наћи мотив узимања људских органа, мотив „жуте куће“. То је, наравно, на датум 25. марта, дан након 24. марта, нешто што нам јако изгледа познато и са чим успостављамо аналогије. Дакле, као и сви историјски рпмани, они говоре о прошлости, али говоре, наравно, једнако и позивају нас на успостављае аналогија са савременим нашим свијетом, са темамам, могућностима да у том свијет се снађемо, да нађемо некакве репрере према којима бисмо се руководили.“

О вишеслојном значењском и жанровском концепту романа Омама говори је и др Радоје Фемић.

“Наслов новог Владушићевог романа сугерише низ симбола који се конституишу на основу значењског и традицијског контекста. С једне стране, наглашена је важност омаме схваћене у контексту Црњансковог књижевног дјела, док, с друге стране, богати приповиједни свијет омогућава да се исцрпе семантички рукавци омаме које препознају језички приручници. Омама је, дакле, и дремовност и обамрлост, али и занос и усхићење.

У поетичком смислу, књига је заснована на јединству експресионистичког и постмодернистичког насљеђа. Лакоћа жанровског одређења – у питању је историјски трилер – не би смјело да завара читаоца, будући да се сложено компоновање књиге тек донекле образује на захтјевима детективског жанра. У Омами детекција није сврха, већ повод. Мистериозна атмосфера романа функционализована је као оквир за понирање у дух оновремене Њемачке, Европе, али и Краљевине СХС, која се утемељује на болној илузији југословенског братства.

Фабулативна димензија књиге нуди потрагу за несталим Србином у Берлину, чији идентитет није само израз народносног осјећања (Милутин Топаловић из Груже!), него је и плод његове класне припадности. Лик Црњанског, грађен према узусима његове дипломатске службе, открива забринутог писца који препознаје извјештаченост општеприхваћеног тврђења о Вајмарској Њемачкој као „демократској, социјалистичкој и пацифистичкој земљи“.

Упечатљиво је грађен и лик Милоша Веруловића, савјетника у посланству Краљевине СХС у Берлину, који има привилеговану улогу приповједача, али и свједока важних престоничких догађања. У том смислу, успоставља се својеврсна симболичка аналогија с ововременим Веруловићевим „двојником“, који, такође, из неофицијелне визуре свједочи о трагичном догађају савремене српске историје из марта 2003. године. Веруловићу је, инвентивном приповједачком стратегијом, омогућено да нам приближи берлинске дане Милоша Црњанског, који је приказан као „господин који се тако често загледа у берлинско небо, као да на небу нешто пише“.

Милош Црњаски у јесен 1928. године изговара пророчке ријечи које своју пуноћу задобијају тек деценијама касније: „Рат у Европи се није завршио. Рат траје. Само траје другим средствима.“

Роман евоцира и мотиве Првог свјетског рата, на основу чега се активира жива релација према претходном Владушићевом роману Велики јуриш. Наиме, симболички значај ратног тријумфа на Кајмакчалану огледа се у контрастирању узвишеног и херојског времена и простора на једној, у односу на декадентну, порочну стварност Берлина, на другој страни. Ликови мистериозних странаца, какав је Макс де Грот, показују изопаченост умова у Берлину, упркос високим научним и, посебно, медицинским открићима која су злоупотребљена против човјека и човјечности.

У цјелини узевши, роман представља суморни наговјештај зверског поретка,  антиутопијску визију која ће се еруптивном снагом ослободити кроз појаву нацизма, као идеологије зла и деструкције која ће настојати не само да пороби, него и да потпуно елиминише словенски корпус, што се романом Омама увјерљиво свједочи неосуматраистичком интуицијом, као истином вишег реда у односу на привид фактографског поретка.”