У просторијама Српске књижевне задруге у Београду, 8. јуна 2022. године, одржана је промоција књига: Црна Гора кроз историјска документа: народ, језик, црква, држава – прир. Јован Маркуш, фототипског издања часописа посвећеног рушењу Његошеве капеле на Ловћену Уметност из 1971. године, као и књиге Једанаести новембар – сто година од ослобођења и уједињења (Зборник радова са научног скупа одржаног у Херцег Новом 10 – 11. новембра 2018).
На промоцији су говорили: предсједник Српске књижевне задруге Драган Лакићевић, проф. др Драго Перовић, проф. др Душан Крцуновић и историчар и публициста, Јован Маркуш.
Говорећи о Маркушевој књизи, књижевник Драган Лакићевић нагласио је да је она била неопходна Црној Гори, јер кроз три сегмента – историју цркве, школства и штампе – недвосмислено указује на српски историјски идентитет Црне Горе:
Помни истраживач докумената и зналац архива, г. Јован Б. Маркуш, Цетињанин, својевремено и председник цетињске општине, остварио је свој наум да пронађе документа и да, сликом и речју, покаже како су Црногорци одувек и у целини били Срби – део српског народа који нема другог језика осим српскога, ни друге вере него православне.
„Маркуш је аутентична и драгоцена, често ретка и непозната документа разврстао и поређао хронолошки, опремио подацима о њиховим изворима. Из мрака архива и заборава износећи многа живописна сведочанства омогућио је документима да говоре својим језиком: неумољивом сликом сваког папира и споменика из прошлости. Ово дјело, на српском и на енглеском језику, као да је сачињено да забележи и посведочи о земљи која је нестала, а једног дана би се могло тврдити да није ни постојала. Огромном збирком докумената – снимака и факсимила, доказује се да је та земља, у свом имену, језику и вери, ипак постојала и трајала док ју је нешто променило, преименовало и избрисало“ ̶ истакао је Лакићевић.
O важности Маркушеве књиге, њеном научном и друштвеном значају говорио је проф. др Душан Крцуновић:
„Значај најновијег подухвата публицисте Јована Маркуша, Црна Гора кроз историјска документа: народ, језик, црква, држава, као и издавачког подухвата Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори у чијој се режији појављује ово дјело, можда је најбоље приближити ријечима првог члана Матице српске из Црне Горе, владике Петра Другог Петровића Његоша. У писму Матији Бану из 1850. године, Његош између осталог пише: Србија је матица српства, без ње никад и ништа. Управо да нам се то никад и ништа не би десило, постоје пасионирани љубитељи и познаваоци историје, попут Јована Маркуша чија збирка аутентичне и прворазредне историјске грађе неприкосновено документује идентитетски и културолошки карактер Црне Горе. Научни и друштвени значај овог дјела могао би се сажети у оцјени да је ријеч о колективном идентификационом документу српског етноса и етоса у Црној Гори“
Обраћајући се публици, Јован Маркуш, аутор књиге Црна Гора кроз историјска документа: народ, језик, црква, држава, говорио је о значају публиковања архивске грађе која непобитно говори о континуитету и идентитету српског народа кроз историју Црне Горе указујући на бројне проблеме у приређивачком послу са којим се сусретао, будући да је у временском периоду након Другог свјетског рата вршено систематско уништавање грађе која свједочи о историји српског народа у Црној Гори:
Ова се књига састоји од неоспоривих чињеница, фотографија разних докумната до којих смо дошли тако што је историчар Предраг Вукић радећи Љетопис основних школа у Црној Гори пронашао у архивама школа увјерења ђака на којима пише: вјера: православна, народност: српска или народност: српска, вјера: мухамеданска…
“Са документима није могуће полемисати, јер приређена документа говоре сама за себе, и говоре сасвим јасно, тако да читалац, ако већ жели полемисати, то може урадити са са документима које може пронаћи међу страницама ове књиге“ ̶ закључио је Маркуш.
О зборнику радова Једанаести новембар – сто година од ослобођења и уједињења и о часопису Уметност из 1971. године говорио је проф. др Драго Перовић.
„Истрајавајући на истини о српском народу, његовој вјековној, покосовској тежњи за поновним уједињењем, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори је, под покровитељством Владе Војводине и Привредне коморе Војводине, на стогодишњицу ослобођења организовала скуп који је својом озбиљношћу и темељитошћу оцијењен као најбољи научни скуп о 1918. одржан на балканским просторима. Та наша глад за историјском истином вјероватно је посљедица српске угрожености у савременој Црној Гори, обиљеженој беспризорним осуђивањем, оптуживањем и одбацивањем свега што носи српски предзнак у 21. вијеку. И из те велике глади за истином рођен је Једанаести новембар – сто година од ослобођења и уједињења (Зборник радова са научног скупа одржаног у Херцег Новом 10 – 11. новембра 2018)“
Када су у питању некадашњи историјски, међународни односи, овим скупом и зборником жељели смо показати колико су нам тада, као и данас, велике међународне силе, биле (не)пријатељи.
„Запањује чињеница да се у данас уопште не узима у обзир утицај великих сила онога времена, њихови међусобни односи, поткусуривања и договарања на рачун других, малих народа и држава. То посебно долази до изражаја у периоду балканских ратова и Великог рата, у тих шест година које су у наших посљедњих десетак година, умјесто да се славе и научно верификују сасвим изнова, и на међународном плану, лажно конструисане.“ ̶ истакао је Перовић.
Јаз којим се те 1918. године један дио српскога народа одметнуо, као блудни син, прослављен је и крунисан рушењем Његошеве капеле на Ловћену. Најава рушења капеле и подизања Мештровићевог казамата за најзначајнијег српског пјесника и његову мисао изазвао је у тадашњим интелектуалцима, умјетницима и уредништву часописа Уметност отпор који је кулминирао издањем из 1971. године.
„Наше Друштво је уз велику стручност и несебичну ангажованост и пожртвованост професора, Ђорђа Трифуновића и Виктора Савића, у саиздаваштву са Службеним гласником из Београда, издало фототип овог издања којим се поносимо јер је поред тога што представља суво злато за српски народ у Црној Гори, израђен по најсавремнијим захтјевима фототипског издаваштва.“ ̶ казао је у свом излагању Перовић.
„Ради се, дакле, о часопису-расправи која је овдје приложена у свом хронолошком 20-годишњем трајању, од почетка до краја. Часопис граде: Судбина Ловћена (1845-1952), или како је Владика Петар Други препознао свој живот као вознесење на Ловћен, затим, Сумрак Ловћена (1952-1971), или како свако од нас и дан-данас мисли да све почиње од њега, и Ламент за једног пјесника, односно, како само умјетничка истина може да разобличи политиканску лаж“ ̶ додао је Перовић закључујући:
„Све што данас имамо у Црној Гори, на Цетињу, у Никшићу, имали смо и тада али то нијесмо видјели. Овај часопис смо ми, предсмртна и посмртна историја и мартирологија косовског и ловћенског Тајновидца. Ко је не познаје, не само да не познаје самог себе, него, сигуран сам, нема ништа са самим собом“