У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Братства православне омладине Свети Димитрије и Црквеног одбора из Колашина организована је 27. јуна 2022. године промоција књиге Јована Маркуша Црна Гора кроз историјска документа: народ, језик, црква, држава у Великој сали Дома културе у Колашину. Скуп је започео наступом народног гуслара Максима Јовановића наког чега је јереј Дејан Томовић благословио догађај.
На промоцији су говорили: проф. др Јелица Стојановић, проф. др Драго Перовић, дипл. инж. Блажо Паповић, јереј Дејан Томовић, др Веселин Миладиновић као и приређивач овог дјела Јован Маркуш. У програму су учествовали и народни гуслари Максим Јовановић и др Радован Фуртула.
Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори објавила је овај капитални зборник докумената у два издања 2021. и 2022. године. Књига коју је приредио Јован Маркуш је објављена као двојезична фактографија, на српском и енглеском језику, и написана је ослањајући се само на историјска документа, с циљем да не само српском народу, него и забјудјелој браћи достави на увид историјску истину кроз четири поглавља која се тичу српског идентитета Црне Горе: народ, језик, црква, држава.
Кажу да је прва жртва рата истина. А несумњиво је да је на нашим просторима присутан рат против српског народа који траје вјековима и има разне облике. Његове главне мете су управо и означене као поглавља у овој књизи.
„Као што је примијетио др Васиљ Јововић, овај зборник докумената својим садржајем пружа велики допринос духовној и националној обнови колективне свијести Црне Горе. Маркуш је прикупивши документацију, која јасно говори о језику, народности, и цркви у Црној Гори, указао на српски карактер Црне Горе“ − истакао је др Миладиновић.
„Није случајно што смо уочи Видовдана овдје и што промовишемо ову књигу Јована Маркуша у Колашину, јер као што постоји Колашин у Црној Гори постоји и Колашин на Косову и Метохији. Такве паралеле ћемо увијек наћи када дубоко промислимо историју, свој живот и своје постојање. О овој књизи могу рећи да све оно што је сажето у њој и представљено једна непобитна истина. У овој књизи налази се све оно што би наши преци рекли све до тренутка док им није било забрањено да говоре и док није систематски спаљивано и спаљено наше памћење.
Знамо да је за вријеме комунизма у манастиру Морачи изнијето у порту манастира и спаљено све што је постојало у ризници и у библиотеци манастира.
Ипак довољно докумената је сачувано без обзира на систематско уништавање, докумената који говоре о нама и свједоче о томе ко смо, одакле смо, шта смо и којим језиком говоримоʺ − казала је између осталог проф. др Стојановић.
О Маркушевом приређивачком подухвату као и о фототипском издању цензурисаног часописа Уметност из 1971. године говорио је проф. др Драго Перовић:
„Задовољство ми је да ноћас уочи Видовдана , промовишемо ову књигу, књигу која потврђује како су покосовска Црна Гора, Брда, Стара Херцеговина, Бока, Васојевићи, живјели видовданском етиком и лазаревском жртвом вјерно служећи косовском завјету. У тој жртви објавила нам се највиша Истина, сам Господ наш Исус Христос, и кад год смо били са Њим били смо ми, кад год нијесмо били са Христом, над нама је владао неко други. Ово дјело представља документовану историју кроз четири кључна елемента нашег српског идентитета у Црној Гори: народ, језик, црква, држава. Сваки од тих дјелова састоји се од изабраних и манипулативно непобједивих истина и свједочанстава, неугасивих светионика нашег историјског постојања на територији Старе Црне Горе од времена Светог Саве, преко 1494. и времена Црнојевића, затим кроз све вријеме Петровића и Карађорђевића, све до 1989. Било да су у питању извјештаји католичких мисионара, или свједочења владика и владара непоновљиве куће Петровић Његош, било да је ријеч о изјавама црногорских главара или о натписима на гробовима истакнутих црногорских јунака и личности.
Друго дјело које вечерас промовишемо часопис Уметност свједочи непоновљиву визију Петра II Петровића Његоша, и наше савремено паганско одношење према њој. Овај број часописа изашао је 1971. године, у времену када се одлучивало, и већ било нажалост одлучено да се сруши Његошева капела Светог Петра Цетињског на Ловћену и да се на том мјесту подигне маузолеј који је радио Иван Мештровић. Овај часопис је такође зборник докумената од 1951, године и прославе стогодишњице Његошеве смрти када Влада Црне Горе доноси одлуку да се нешто мијења, када заправо преписује одлуку Аустроугарске из 1916. године, да се тада сруши капела на Ловћену и да се на том мјесту сагради споменик њиховом цару, до 1971. године. Ради се дакле о својеврсном часопису-расправи која је приложена у свом хронолошком 20-годишњем трајању. Зар сам Ловћен са својом скромном капелом није најбољи споменик песнику!? (53, Лазар Трифуновић), започиње стручну расправу велики Лазар Трифуновић.
Шта ће на врху Ловћена, поред једног православног владике каријатиде? Зар и Његоша, који нас је окитио вјечном лучом и вјечним вијенцем, треба да китимо туђим перјем, страним симболима?
Шта да кажемо када један Крлежа , ни мало не наклоњен српском питању констатује да је у овом Мештровићевом случају Његош… карикатура и као споменик и као статуа (61, Крлежа). Зашто не бисмо послушали Љубомира Дурковића када каже Ако се спонемик подиже Његошу, а не нечијим амбицијама, онда мора да се поштује његова воља (61, Дурковић). Чије су то амбиције и чија је то антињегошевска воља сви знамо‟ − закључио је проф. др Перовић.
Присутнима се обратио и јереј Дејан Томовић који у свом говору између осталог каже:
„ Аутор дјела Црна Гора кроз историјска документа даје нам на увид факте који доказују континуитет српског имена и кроз цркву. Битна за нас чињеница је да је наш митрополит и чувар Пећког трона. Титула егзарха трона Пећког пронијета је кроз времена када је Пећка патријаршија била укинута, а знамо да је била укинута два пута. У вријеме посљедњег укидања за вријеме Петровића та титула се одржала. Доказ за то имамо на надгробној плочи Василија Петровића који је сахрањен у Санкт Петербургу и на чијем надгробном споменику пише да је био егзарх светог трона Пећкога‟.
Говорећи на промоцији приређивач дјела Црна Гора кроз истроријска документа Јован Маркуш истиче:
„Посебна ми је част да ноћас говорим овдје у Колашину јер је ово град блаженопочившег митрополита Амфилохија Радовића. Част ми је што сам тридесет година провео уз њега и учећи од њега. Ово говорим због њега, јер њему, поред Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори дугујем захвалност. Он је био тај који ми је казао на отварању истоимене изложбе докумената да је неопходно да се ова књига објави.
Ова књига не полемише, она је написана и објављена да би се окончале све полемике око идентитета народа у Црној Гори.
Сва документација која је у овој књизи приложена је из личних архива, као и из архива основних школа и испод сваког документа наведен је извор. На тај начин свако ко жели да се увјери у њихову аутентичност може потражити извор сам и увјерити се. Оно што је потребно истаћи, а то сам и у уводу ове књиге написао је да мој брат, односно свако, има право да се идентитетски сврстава у један или други народ, али нема право да нашим заједничким прецима фалсификује и измишља идентитет‟
„Нормални људи знају да је аксиом логички израз који је апсолутно тачан и његова истинитост се подразумијева. То, наравно, зна наш драги Јован, јер је нормалан човјек, али да се тога држао ова драгоцјена збирка докумената не би никад настала.
Схватио је Јован боље и брже од других да живимо у лудом времену и на лудом мјесту гдје су све истине нападнуте и сви аксиоми доведени у питање и да их је потребно бранити и доказивати.
Замислите да су прије сто година нормални људи видјели да неки људи иду около и доказују да смо ми Срби. Тада би се ти нормални људи крстили и десном и лијевом и рекли би да то што су видјели су неке дангубе а нијесу нормални људи. Њима, нормалним људима, тада би лакше било доказати да је ноћ кад је дан него да је неко Црногорац а да није Србин. А ево данас је постало нормално да ми, нормални људи, сабирамо документ по документ, правимо књиге, идемо около и доказујемо оно што се нормалним људима не доказује – да је дан дан а ноћ ноћ а Црногорац Србин. И питамо се скупа са вама, нормалним људима – јесмо ли ми сви скупа нормални људи? Дакле, пред вама, нормалним људима, је збирка докумената из које, и овдашњи и страни, нормални људи лако могу да закључе: шта је наша држава, који смо ми народ, која је наша црква, којим језиком говоримо и којим писмом пишемо‟ − казао је говорећи на промоцији дипл. инж. Паповић.
Прилог сачинио Александар Вуковић