У оквиру манифестације „Дани породице Романов“, у недјељу 17. јула, на платоу испред Градске куће у Никшићу, представљен је зборник „Косовско огледало“.

У овом атологијском избору текстова о Косову заступљено је 150 аутора. На самој промоцији ријеч су имали проф. др Вања Ковић, проф. др Драго Перовић, мр Јанко Јелић, протојереј о. Мирко Вукотић и г. Никола Цицмил, док је вече водила Марија Јелић. Приход од продаје ове књиге на промоцији у Никшићу, као и на свим осталим биће уплаћен за изградњу спортске дворане у Ораховцу, на Косову и Метохији.

У својој бесједи, насловљеној „Из срца о души“ – из Црне Горе о Косову“, проф. др Драго Перовић надахнуто је говорио и о самој Манифестацији и о Зборнику. Стога његову бесједу доносимо у цјелости:

Преосвештени Владико, поштована господо,

Ноћас се привидно завршавају први Дани Романових у Никшићу. Кад би се завршили, а не би пуноћом богатили сваки наш сљедећи дан, то би било као да је једна усахла суза капнула у пустињу и осушила се прије него што се дотакла тла. Отуда захвалност организаторима што овим Данима искупљују наше претке и нас саме, да дан за даном живимо Никшићем – царством Романових. Задужбинама чији се дуг не може одужити.

Њихово великомучеништво, страдање на правди Бога на данашњи дан, ноћас ћемо покушати да разумијемо кроз  наше српско страдање, кроз наше Косово и нашу Метохију. Кроз оно што смо били, што јесмо и што ћемо бити. Ако Бог да! Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Општина Никшић и НВО Пандурица, заједно са 154 аутора, сабрали су се око косовске будућности, и Косову и Метохији, дјеци Ораховца, покушали да се примакну само подланицу ближе. Овај зборник је отуда један златни привезак оном привеску који сви носимо, Божуру за дјецу Ораховца. Да није било њега, не би било ни овог зборника.

„Из срца о души“ писао је за овај Зборник наш син по годинама, брат по озбиљности и отац по духовности, Иван Ћоровић. Али, мојом немарношћу, његово „Догодине у Призрену“ није присутно у овом првом издању. И није једини кога сам испустио. Нека ми не буде опроштено!

Пред нама је зборник који циља на оно у нама „неизмјерно и неизрециво“ (Владика Методије), а везано је за хуманитарни, свесвјетски пројекат Пандурице: Божур за дјецу Ораховца. Посљедњу ријеч о њему не може да дâ нико од нас, даће је дјеца Ораховца, својим осмјесима, радошћу и игром. Они ће да буду наши истински тумачи и критичари, као што су били они који су нас надахнули и подигли на овај пројекат. Да није било њих, и оних који су их видјели (НВО Пандурице), не би било ни зборника Косовско огледало: Одсјаји из Црне Горе. Зашто Косовско огледало? Због тога што је „столећима … Црна Гора представљала косовско огледало у коме се једино огледала“, свету воду која нас је умивала, задајала и напајала. А и ово је неко стољеће, и нама треба огледање спрам највећих висова српске историје, спрам највећих изазова човјечанства и човјечности!

Радујући се игри дјеце Ораховца, ми смо у овом спомен-огледалу сабрали прошлост, садашњост и будућност: прошлост кроз оно што су о Косову рекли наши најславнији преци, државни и црквени великодостојници, садашњост, кроз оно како са Косовом и Метохијом живимо ми данашњи, будућност кроз ораховачко уздизање изнад прошлости и садашњости. У свему томе, прошлост је оно што нас носи, а будућност оно што нас води и даје смисао нашој садашњој егзистенцији.

Због тога сви ми „Косовци“ (митрополит Амфилохије) не смијемо да се одрекнемо КиМ, смијемо само, као изнад Божићне цицваре, да се огледамо у њему. Оно што нам то свевидеће огледало покаже у себи, то је наше лице, то смо ми, а не никако оно што ми мислимо да јесмо. Оно што нам дјеца Ораховца кажу својим осмјехом, то је наша овоземаљска икона, сваког понаособ и свих заједно. Она су уједно и наша овоземаљска дјеца и наши небесни родитељи.

У чему смо се то ми из Старе Црне Горе, Брда, Старе Херцеговине, Боке, Старе Србије, огледали свих ових вјекова? У Косову и Метохији, нашој: зеници и ризници, тј. у времену и вјечности, у тапији и завјетној земљи, у престолу нашег свенародног освећења, у нашем опредјељењу и нашој изабраности, у нашој „колијевци“ и у нашем „духовном центру“, пред нашим олтаром и иконостасом, у нашем Јерусалиму и нашем Цариграду, у најдубљем коријену и у најљепшем цвијету, у смрти и вјечном животу, пред жртвом и њеним васкрсењем, пред јединством историје и есхатологије, а понајвише у „грдном судилишту“. Огледали смо се у том „светом засаду“ и у тој „светој историји“, у „хљебу и води“, на „жртвеном пољу“ и на распећу, у „дану јуначког огледања“ и „тријумфа над злом“, у „духовном земљопису“ и „небеском наличју“, а не у пукој просторности и географији, пред истином и надом, за слободу и правду, пред лицем цара Лазара и свих светих, у сузама царице Милице, мајке Југовића и Косовке дјевојке, у посљедњим издасима и првим узлетима Милоша, Ивана, Милана, чудесног Страхинића, Југовића, Злопоглеђе, Стефана Мусића…, пред Пећаршијом, Дечанима, Грачаницом, Љевишком, Зочиштима, …, пред сваким Видовданом и сваким српским именом. Пред светим иконама које су наша и свељудска „дубока огледала“ (Лакићевић)  

Ово је наше „причешће“ чашћу косовских мученика, учешће којим не тражимо ништа за себе, осим да се захвалимо дјеци Ораховца, и свој нашој косовско-метохијској дјеци, јер се дивимо њиховој Божијој изабраности да буду јачи од свих искушења, од сваког зазива, и да том божанском снагом буду они нама, а не ми њима, подршка и огледало.

На крају крајева, од њих смо добили „идеју да упри­личимо зборник којим би се представио однос становника са територија данашње Црне Горе према Косову и Метохији, један мозаик некадашњих и данашњих, званичних и личних, научних и поетских, књижевних и ликовних огледања у косов­ско-метохијској вертикали српског народа. Наравно, без намјере да тај пресјек буде свеобухватан, али, свакако, довољан да обухвати што више различитих виђења и ста­новишта, осјећања и прорицања, свједочанстава и надања. Изабрани и прикупље­ни радови су дјело људи различитих вјекова и годишта, професија и функција, који су живјели, или живе на територији данашње Црне Горе, или су поријеклом са ових њених разноликих простора. Жељели смо да једнако буду заступљени и некадашњи великодостојници као и данашњи ходочасници, и они који су добар дио живота про­вели на Косову и Метохији, као и они ријетки који тамо никада нијесу били. Зајед­ничко им је, безупитно, да су вољели и да воле све оно што Косово и Метохија значе и симболизују, свједоче и наговјештавају у историји српског народа.“

Као што знамо, „Косовска светиња је сложена и свеобухватна – у њој су и љубав и слобода, у њој смо ми – ми!“ (Драган Лакићевић). Без ње смо неко други, безлични и аисторични, немоћни и безбожни. Због тога је зборник Косовско огледало: Одсјаји из покосовске Црне Горе одсјај оног јединственог записа: „Зјеница ока мога је гнијездо љепоте твоје!“ Због тога ни издавачи, ни они који су писали, лекторисали, дизајнирали, преламали овај зборник немају право на њега. Са њим располажу једино жеља дјеце Ораховца, он је оно са чим ћемо изићи пред њих, и омогућити им да буду дјеца. Због тога вас молим да куповином зборника, не само за себе, већ и за своје ближње, учествујемо у изградњи спортске хале у Ораховцу, да се одазовемо онолико колико чујемо њихов зов, коликом смо дужни њиховом дјетињству и нашој богочовјечанској, косовској вертикали.

Отац Мирко Вукотић дао је, такође, истинско слово љубави посвећено племенитој служби људи окупљених око манифестације Дани породице Рамонов и зборника Огледало косовско.

Овај Зборник текстова и пјесама настао је из велике љубави. Љубави према Косову и Метохији, а све због сјећања, страдања и памћења.

Сјећање на простор и пространство које је савремено и свевремено, на људе који су обитавали и који обитавају на том простору, оне велике људе којих има безброј за које сви добро знамо, а и оне мале, незнане којих има такође безброј, и који нису нимало безначајни, него, штавише, једнако важни и значајни. Сјећање на Свету земљу нашу српску, по којој нас Свијет препознаје, око које се отима, иако је никад отети неће баш због тога што је света, најсветија. Сјетимо се само колико патње та Света земља носи са собом, колико мучеништва одвајкада, колико суза и зноја памти, колико крви проливене, а свака кап за свето и непролазно. Зато је та земља и дала толико ученика и светитеља.

Страдање је одувијек било наше надање. Угледајући се на Господа нашега који је страдао због нас, ми непрестано страдамо на Косову и са Косовом, потпуно свјесни да послије Голготе долази Васкрсење (…)

Памтећи Добро, не пматимо све што је било и што ће бити. Памтећи царске Романове, ми памтимо све мученике и светитеље из довијека нам братске Русије. Они су нам свједоци како је пут страдања за Истину, упис у неизбрисиво памћење (…).

Изузетно емотивне, племените и учене ријечи изговорила је и проф. др Вања Ковић.

Постоје неке теме, постоје нека места о којима би човек заиста најрађе заћутао – молитвено заћутао. Косово, Јасеновац, Плава гробница… и да не идемо даље. Теме које по природи ствари намећу неки дубок и свечан тон, а, истовремено, свом својом душом доносе нам неки потрес. (…) Богу хвала, па имамо велике духовнике и наше савременике какав је митрополит Амфилохије, и какав је владика Атанасије, који су заиста тај крст носили и сведочили свима и светлили том косовском и јасеновачком и сваком другом суштинском истином; или песници који заиста на посебан начин могу да проникну у ту завјетну тајну, да нам, опет, на посебан начин тему приближе и осветле. А они који се баве овим темама и страдањем кажу да та историјска трајања су много више обележена заједничком патњом, и оно што смо заједнички пропатили, на тај начин одболовали, или донекле преболовали су мета која нас далеко јаче и чвршће повежу као заједницу, него било какав други догађај ма колико он радостан био. (…)

Господин Никола Цицмил, који је дао снажан људски и братски допринос борби за дјецу Косова и Митеохије подсјетио је како је НВО Пандурица формирана 2018. године, те како је покренула хуманитарну акцију „Божур за дјецу Ораховца“, која је, даље, резултирала и подршком пројекта, односно, штампањем зборника „Огледало косовско“, а све са истом сврхом да се прижи братска рука подршке дјеци Ораховца на Косову и Метохији. Након тога, г. Цицмил је из перспективе личног, породичног предања и васпитања говорио о томе зашто је Косово наша једина граница у времену, јер како је поучен у свом дјетињству, вријеме је одређивано изреком: „Тога није било од Косова“. Свједочио је и о покушајима да се Косовски завјет тумачи или намће као нешто анхроно, превазиђено, а потом и појшњавао како је, заправо, свевремено као и Његошево пјесништво из којег је примио најајсније значење вјечите модерности, универзалности, свевремености Косовског завјета.

Свој текст о Косову и Метохији, који је увршен у овај Зборник, читао је истакнути књижевник мр Јанко Јелић, док су само вече употпинили химном „Онамо намо“ Тијана Блечић Перовић и Милена Поповић уз клавирску пратњу Гордане Милатовић.