Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ЈЕЛИЦА СТОЈАНОВИЋ: МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ЈЕ СТРАДАО ЗА СВАКОГ ЧОВЈЕКА

Сваки сусрет, свако гледање, свако слушање… блаженопочившег митрополита Амфилохија, носило је посебну и неописиву радост, остављало трајни печат, јачало и снажило биће, ширило љубав и срећу… Свака његова ријеч имала је и има дубину, снагу, радосну убојитост, памтила се и отварала видике. Тако је и сусрет са овом књигом* чудесан, ријечи си најчистији источници, земаљски и небески. Приликом богогугодног разговора излију се најљепше мисли, о чему свједоче и ови интервјуи преточени у књигу.

Митрополита Амфилохија је красила невјероватно богата ризница знања, није му лако наћи равног не само међу савременицима, него и у вјековима, са њим се равнају највећи. Каже се за људе од знања да су или енциклопедисти (да знају по ништа о свему), или ерудите (знају све о ничему)… Митрополит је, напротив, и енциклопедиста и ерудита, али са обиљем дубоког и непролазног знања, које се изливало у љепоту ријечи, приче, поуке. У погледу који је говорио његовим невјероватним и чудесним бићем. То је видљиво и у овој књизи, многе ће науке и поуке наћи читаоци: из историје, религије, вјере, знања о човјеку, људима, народима, части и нечасти, врлини, људскости, о љубави, трпљењу, стрпљењу, развоју ума и духа, о снажењу бића… Ријеч му је мудра и јака, уз то поетска… Кад треба сажета у језгро које исијава, у једну ријеч, ријеч стварања, експлозије и лијека, кад треба распричана, од искони, као код нашег народа, тече као код старих и мудрих људи његова стада. Кад иде у сусрет, као да вам се Васиона приближава, васиона љубави, васиона откровења, спасења, блажености, баш као у његовим ријечима:

„…хтјели су да ме упишу у ДПС. Куку мени… мени васиона уска, и не могу да се у њој снађем, да се смјестим, а ти хоћеш да ме упишеш у мали ситни, невидљиви ДПС… Хоћеш да ме сведеш на нешто ограничено, мало, сужено, на филџанче… Неким новим црногорством да ме у бестрагију уведеш… И Светог Петра на то да сведеш! А Петра Другог Ловћенског Тајновидца? И њега, хоћеш да стијесниш, њега коме је васиона мала, јер његове мисли васиону грле“ (167) Мени је васиона мала и уска… Ја јесам и из Београда и из Цетиња и из моје Мораче, али и из Лондона, и из Њујорка, као и из Берана и Херцег Новог, и из моје Пећи и мога Призрена, и мога Требиња, и моје Бачке… Васиона ми мала! Али сам изнад свега, морам да вам признам, ја сам човјек Јерусалима, ја сам понајвише човјек Јерусалима, Светог града у Светој Земљи, који је једини наш град који остаје за вјечност, Град који ће доћи, Небески Јерусалим у Христовој Земљи… А ово на земљи, ово на земљи овдје што се догађа, а не коријени се у разапетом Христу, све је то безвјечно и пролазно… А ја без Бога ни преко кућнога прага, а са Њим и у сам пакао могу“…

Ово су ријечи у којима препознајемо нашег митрополита… Које га најбоље одсликавају и описују: Васиона, небо, Христ, човјек, цијели свијет…

У складу са тим је велика борба коју је водио за закон о слободи вјероисповијести у којем се покушавало занемарити оно што је суштинско, а то је име. У народу постоји изрека, као најгора клетва: Не звао се својим именом, или заклетва: Имена ми! А нарочито, до сржи и из сржи: Имена ми Божијег. Јер је име суштина! Име Божије је мјера имена човјековог и имена бића и ствари. И не може се кривотворити или прећутати. Тако је и са именом језика (на овим просторима српског језика), које неки не схватају и не придају му значај. То значи ни свом имену… То препознаје митрополит Амфилохије у садашњем свијету и поступцима, у односу прама језику, а, прије свега према најсуштаствнијем, према Цркви Христовој:

„Ако ја имам своје име као Црква, већ двије хиљаде године – Црква, ко има право да ми одузме то име и претвори ме у неку вјерску заједницу, у којој се ја не препознајем… Елементарно је за сваког човјека као личност, као и за установу којој припада, ако се ради о поштовању њега и његовог достојанства, да му се каже име … – назови ме именом. А моја Мајка има име, име јој је – Црква…“ …“И сад, замислите ви оне наше, како их ја опет зовем, са поштовањем, Монтенегрине, који би нешто, који хоће некакву Црногорску лаж-цркву, некакву, знадите, па било какву… Шта они знају шта је Црква, и какву би Цркву. Да ти Цркву Божију, којој је васиона мала… да ти Богородицу која је „шира од небеса“ и „часнија од Херувима“ „узвишенија од Серафима“ јер је родила Оног који је Творац Неба и Земље… Да ти Њу сада поједностављујеш, омеђујеш, скрнавиш, и све свето сведеш на неко црногорство, то је тако неблагоразумно, туга! То је туга! Да просто заплачеш од муке“.

И заиста, наш митрополит Амфилохије је и плакао од муке због посрнућа Црне Горе, и људи, и људског, али је градио, темељио, спашавао, љубио и грлио, обнављао и васкрсавао… Обнављао је и човјека, и врлину у човјеку, ко је имао уши да чује и срце да прима… И позивао на покајање:

„Треба нам свима покајања, само покајања треба!… Вјера у Бога, у Божију љубав, Божије давање, молитва, оплемењивање својих душа богољубљем и човјекољубљем, и братољубљем. Измирење, помирење, праштање. Еда се вратимо себи, својима, једни другима. Па да видиш како ће да процвјета онда Црна Гора. Народ Црне Горе, е да се сви оплеменимо духом човјечности, и духом светопетровским, и световладимирским, а да не помињемо дух светосавски, јер су неки постали нетрпељиво осјетљиви на Светог Саву, нашег „учитеља Путу који води у живот вјечни“, говори нам митрополит Амфилохије.

Шта је било дио живота и срца његовог, видљиво је кроз оно шта му је најчешеће на уснама: осим Бога, Христа… ту је Косово и Метохија, Свети Сава, Немањићи, Свети  Симеон Немања Рибнички, Свети Петар Цетињски, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац, капела и Ловћен, Свети Василије Острошки, Црна Гора, човјек, људи, људскост, част и поштење, истина и љубав… и како, каже, са тугом и бригом, „моји Монтенегрини“…, јер он покушава све да савије у своје срце, тугом, ријечју и молитвом да лијечи:

„Ја могу да кажем ријеч јаку и оштру, али не грубу и ону која понижава лично достојанство било ког човјека и за било које његово дјело. И за ту ријеч одлучујем се тешка срца… Убија ме сопствена прејака ријеч понекад… И жао ми је што тако бива. Шта да кажем? Човјек сам, овдје сам, овога духа сам, овдашњег, па понекад… Повриједи ме неправда, безакоње, неморал, стихија, хаос, који се изазива у човјеку и око њега, лаж и обмана и превара и лупештина. Повриједи ме када видим колико мржње и страха пројектују у људском бићу и свему друштву…Повриједи ме лаж и обмана, и превара, и лупештина и крађа, крађа не само материјална, него и човјекова достојанства и поноса. Убија ме убијање човјека у човјеку“ (74).

И из ових ријечи види се колико је наш митрополит Амфилохије (јер смо сви били и јесмо његови) страдао за сваког човјека, мучио муку човјека, муку посрнућа, муку Црне Горе, а страда се само за оног који се воли, и за оно што се веома љуби… Тако је он много волио човјека, Црну Гору, како каже, Црну Гору Светог Петра Цетињског, Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Саве, Пећи и Призрена, „Светог Василија, захумско-херцеговачког, Србенде до дна из Мркоњића, сина Хума светосавског“, Илариона, кога је Свети Сава поставио за првог зетског епископа, највише је волио светост и светиње, цијело своје биће дао за најузвишеније и најљудскије, оставио нам свој наук и своје ријечи, да нас опомињу, храбре, уче, подсјећају…

Посебну је борбу водио, а и сада води, за повратак капеле на Ловћен, могло се често чути од њега да ће Црна Гора да се преобрати тек када се Свети Ловћенски Тајновидац, врати на мјесто завјештања: „А знате ли зашто ми је побјегао мој претходник, Петар Други са црквом Петра Првог, на Ловћен? Ја ћу одговорити – тражи слободу, траже је оба Петра… траже је у бескрајном небу над собом! И ја тражим слободу! …Али, гарантовано знам, као пред Богом знам, вратиће се, вратиће се црква Светог Петра Вратиће се Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац у своју цркву! Е кад се они врате ту, и кад се врати црква на Ловћен, онда ће се опрати образ Црне Горе!“. Да Бог да да се ове његов ријечи обистине и да се његовов завјештање испуни у свој пуноћи и љепоти. И да му тада покушамо изнова погледати у очи!

 

* Слово проф. др Јелице Стојановић изговорено на промоцији књиге Морачки јасновидац. Разговори угодни са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем (Радовићем), аутора Перице Ђаковића. Издавач књиге је Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори