У Подгорици је 14. 2. 2023. године, у организацији Матице српске ─ Друштва чланова у Црној Гори одржано предавање проф. др Виктора Савића под насловом Српска писменост у Диоклији до времена Немањића. Ово предавање одржано је у сусрет Сретењу и Дану државности Републике Србије, у Плавој сали Српске куће.
Модератор догађаја била је Бојана Пејовић, поздравно слово испред Матице српске ─ Друштва чланова у Црној Гори одржала је проф. др Јелица Стојановић, док се након ње присутнима обратио проф. др Виктор Савић.
„Посебна ми је част да вечерас угостимо изузетног научника и великог пријатеља Матице српске ─ Друштва чланова у Црној Гори, проф. др Виктора Савића. Научна постигнућа Виктора Савића су, мало је рећи, изузетна. Она су препозната у највећим научним круговима, нарочито у славистици и србистици. Он се ухватио у коштац са најизазовнијим и најтежим периодом, периодом који је везан за доба у којем не постоје документа писана српским језиком и ћирилицом, али постоји страна споменичка грађа, као и споменици писани глагољицом о којима се није ни издалека довољно писало. То је најтеже докучива, научним постигнућима најтеже прозирна и неизмјерно значајна грађа, са којом се баве ријетки и изузетни. Међу њима је и наш Виктор Савић” ─ истакла је проф. др Стојановић.
У уводном дијелу свог предавања проф. др Виктор Савић успоставио је историјски оквир, под којим се подразумијева динамика историјских збивања и географских промјена, прије свега црквено-јурисдикцијска помјерања на терену.
„Наши историчари не истичу, а требало би, да позорница збивања као чинилац на структурном плану дефинише једну националну историју у односу на друге. Наиме, када погледате, с оним народом који је примио на себе ово име у нововековној прошлости; с Бугарима смо се додиривали у раној историји, па после опет тек у епохи Немањића, практично до Битке на Велбужду када је сломљена снага бугарске државе и онда ─ тек после много столећа, у другој половини XIX века” ─ истакао је проф. др Савић
Пре свега историја на простору српских земаља изразито је испреплетана у континуитету још од најранијих времена. Та међусобна упућеност и заинтересованост историјских чинилаца говори о једном етничком простору ─ постојао је дакле исконски осећај међусобне повезаности који је покретао унутрашњу интеракцију, упркос променљивим политичким односима и феудалној распарчаности на више држава и територија.
Осврћући се на историјске околности које се тичу односа Цркве у Риму и њиховог односа према Балкану и Словенима проф. Савић додаје: „Да би се разумео историјски тренутак појаве словенске писмености, тачније словенске литургије, треба имати на уму да су само тројица папа одобравали и подстицали словенску књигу, не би ли наметнули свој утицај између Далмације и Средње Европе; у измењеним околностима, када им то више није било од користи, све остале папе и западни прелати су ограничавали, па чак и прогонили словенску књигу”
Диоклија се није помињала у ранијим изворима везаним за Сплит, Дубровник и Котор, што и није необично када се има у виду снага византијског утицаја. Поуздано се, ипак, зна да епископије које би се могле довести у везу с Диоклијом, директно или у њеном непосредном суседству, улазе у састав Драчке митрополије у другој половини X века. Није искључено да је Диоклија у црквеном погледу, до почетка X века делила судбину са остатком српских земаља, а последњи историјски оквир до када је већ морала ући у састав Драчке митрополије било је Цимискијево освајање Бугарске и Рашке 971. године.
„Поменута Диоклеја једва да се јавља у домаћим изворима, у њима преовлађује Диоклитија, с регуларном творбом придева диоклитијски, с параетимолошким извођењем из Диоклецијановог, грчки изворног имена, са ослонцем на легенду. Овај облик вероватно се у српској књижевној традицији усталио у државној канцеларији Стефана Немањића уочи крунисања 1217. године. Наслон није био на византијској администрацији, него на слободним текстовима; познато је да администрација столећима задржава своје језичке формуле, па се тако облик Диоклија није мењао. Однос између Дукље и придева дукљански установљен је у модерној епоси и регуларно је изграђен у процесу стварања читавих терминолошких серија. Довољно је рећи да у исцрпном Рјечнику Југословенске академије знаности и умјетности Дукље нема међу одредницама, што не може бити случајно ─ нема је јер те речи још није ни било у научној литератури, али вероватно ни у књижевности у време писања одредница на почетно слово Д. Вук у своме речнику бележи локални топоним Дӯке ─ то су зидине на ушћу Зете у Морачу, од чега не видимо како би се могло извести име на којем се данас широко инсистира. Биће да је дошло до накнадног укрштања са именом легендарног цара Дукљана из локалног предања, са старијим обликом Дуклијан који открива своје вештачко порекло, јер тешко да би се несливени свршетак речи одржао од најранијих времена у народном говору” ─ закључује између осталог у свом предавању проф. Савић.