У саиздаваштву Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и Института за српску културу из Никшића објављена је Житница – најновија књига поезије Радосава Бата Ђурковића.

У поговору који потписује проф. др Драго Перовић наводи се сљедеће:

„Нова збирка поезије Радосава – Бата Ђурковића Житница доноси обиље пјесничког „зрневља“ засијаног у три „бразде“, три орања и три приче, у којима ријечи зру, и потврђују све оно што је у своја три претходна пјесничка засада (Излазак бјелином у сусрет, Бијелом руком и круном од злата, Повратак) посијао њен аутор-сијач. Засијати слово, ријеч, у житницу језика, није ништа необично, сваки пјесник засијава и расијава у тим словима и ријечима самог себе и све своје. Али Бато не сије и не расијава себе онако како су нас његови претходници навикли. Он сије и развијава себе не само посљедњих 20-так година, већ шест вјекова, и отуда нам је његова пјесничка бразда сасвим необична, засијани смисао је скривен у пјесничком исказу, настасијевског метафизички скривајућег историјског откривања, у изразу који нико осим њега не може да слиједи. Да би засијао миленијумске бразде, и сам пјесник мора да буде то исто – миленијумски засијано зрно, које се увијек изнова обнавља и засијава наше душе, утемељује наш дух, носи тајну животодајну, обликује нас христолико.

Не могу се отети утиску да је велики Милован Данојлић прочитао и уздигао ову
збирку и њеног пјесника и прије него што је, не само, збирка настала, већ и прије него што
је сам пјесник научио прво слово: ’Ако је у песничком исказу, у почетку, постојало једно здраво зрно, и ако га је песма, некако, успела сачувати, то се зрно накнадно може навести на клијање и израстање. Оно у
чему таквог зрна нема, никаквим се радом поправити не да’.

Овдје је ријеч управо о том клијању и узрастању једног јединог, али „здравог“ зрна Ђурковићевог „пјесничког исказа“ и његове поетско-небеске житнице. Отуда нам се чини да је ова Житница једна једина пјесма о пјесми. О оном Шта и Како, Откуд и Чему пјесма. Она је у Пјеснику оно Шта и Како, Откуд и Чему он јесте. Слово, слово, по слово, ријеч, Ријеч, стих, пјесма, еп, на еп… И то у историјско-духовном јединству Бога и човјека, Неба и земље, пјесника и његовог народа, једном ријечју, нашег Косова – српске духовне житнице, распростртог житног поља језика и духа пред Свемогућим. Јер, док небо гледа:
И све разумије и све чује,
Под њим не могу усахнути
Бразде што их сијач снује.

Оно се спусти ноћу крадом,
Ведрином и росом благослови,
Још земљу љубављу, сијача надом,
А зрна словима, да поље слови.

Онда и птицу пјесмом нахрани
Нек љепша буду јутра и снови,
Да над челом косовац косови
Поље милује, вјером брани.

Саму ту, на Косову, само са његовом земном и небеском браздом, Истином и Правдом, само кроз његове јунаке и Светитеље, пјесник је при себи и у себи, у пјесми и у Ријечи, иманенцији и трансценденцији. Само у косовским браздама по земљи и Небу може пјесников исказ да Сије пољану дан цијели, / А дан потраја шест стољећа. Иако све док пјесник … оре, сије, / Поље корову не да, пјесник се пита:
Хоће ли из ових мојих зрна,
Звјездане очи, ко на небеси
Свитнут да земља не буде црна?
Но да се зелени, Иже Јеси.

Само будући да у тој Вјери јесте све, онај што прошлост и садашњост с будућношћу спаја, онај ко сије и жање у свом српском језику сјеме и жито свога народа, Он на земљи нема гроба, / И док сије, на небу су му прсти. Само због тога што му је житоносни облак Нада да му одбране росу с Поља:
Засјаће, свитнуће правда света,
Он зна шта је, био је, ко је,
У рукама му обадва свијета,
Једно у њему јесте двоје.

И када оно једно, као пјесниково пјесничко вјеровање и надање, библијски ’падне на добро обрађену земљу’, кад се Крст и Завјет у једном једином зрну косовски поистовијете, све ће бити спремно да се житница обнови и одбрани од свих даждева и грабљивица:
Док изиђе Лазар и почне жетва.
Неуморно призива војску крилату,
Да му одбране росу с Поља,
Он не да ни зрно мрачном Пилату,
Зна да се у небо иде с коља.

И док сијач крчећи стрништа у крилатом језику-житници јача дух у народу; док сијући зрна вјере и наде одбацује сву пљеву и кукољ и бира класја и снопове да незаборав кроз муке сачува искон; док од зоре до мрака, између трена и вјечности, росом доји и плодом храни нерођене и заблудјеле синове свога рода, док гради воденице и млинове, житнице и крстине, припрема погачу и славски колач, док благослови и кади у души му је молитва мисли завјетованој. А мисао је пјесников крик:
Пјесмо сажета у крику,
будиш, словиш, учиш кроз вријеме.
Дан за дан, просијаваш мислима
И крила си и завјетно бреме…
Тако трајањем кроз кругове магле,
ображена олтаром у пралику,
бришеш заборав са отуђених лица,
пјесмо завјетна, сажета у крику.

И ту у Завјету, гдје су Завичај и Поље једно, гдје се крчаг … пуни вином Васкрсења, потписујући наведени Данојовићев увид, и свако ’зрно’ Житнице Радосава – Бата Ђурковића, једино што можемо казати је, наводећи Пјесника, оно најсветије:
Нек буде међу класјем алелуја…”.

Радосав Бато Ђурковић објавио је збирке поезије Излазак бјелином у сусрет, Бијелом руком и круном од злата, На јутрење, Повратак, као и роман Путници. Живи у Никшићу.