27. фебруар 2019. године
У Књижари Матице српске (Подгорица) одржана тринаеста по реду Интердисциплинарна трибина BIOS THEORETIKOS. Гост је био млади историчар Томаш Дамјановић, који је излагао на тему: Проблем интерпретације у историографији.
Отварајући вече мр Милорад Дурутовић, један од покретача ове Трибине намијењене младим научницим из области природних, друштвених и хуманистичких наука, нагласио је да Дамјановић прије може подучавати и неке старије, искусније историчаре, него што се може означити као почетник у историографској науци, те да, судећи по радним материјалима који је Дамјановић доставио уочи реализовања саме Трибине, стичемо утисак да је ријеч о завидној ерудицији, што потврђује Дамјановићево познавање историографских кретања од античког до савременог доба.
ТОМАШ ДАМЈАНОВИЋ је рођен у Никшићу, 27. маја 1988. године. Основне студије је завршио на Студијском програму за историју, на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе, а мастер студије, као стипендиста Министарства образовања Републике Турске, на Одсјеку за модерну историју, на Институту за друштвене науке Истанбулског универзитета. Учесник је бројних научних скупова и трибина. Члан је Одбора за проучавање турских (османских) извора за историју Црне Горе при ЦАНУ. Живи у Никшићу.
Овдје пружамо резиме Дамјановићевог излагања:
Најважнија питања у историографији тичу се начина на који се бирају, тумаче и контекстуализују историјски извори. На трагу знамените мисли Лисјена Февра – према којој не постоји историја, већ само историчари – покушавамо да укажемо на нијансе које раздвајају историјску науку од псеудоисторије, али и да, као много значајније тачке, нагласимо проблеме који се односе на сами одабир извора на којима се темељи један историографски текст. Проблем интерпретације се јавља на четири нивоа. Међу њима је могуће успоставити везу посредством анализе система мишљења у који се уклапа становиште аутора. С тим у вези, историографско штиво је неодвојиво од позицијa којe историчар, као његов творац, заузима унутар и према друштву у коме ствара. Тако нам неко дјело, почесто, говори више о духу времена у ком настаје него о спорним тачкама епохе којом се, начелно, бави.
- Први ниво на ком се може пратити проблем интерпретације односи се на сам избор теме, односно њено временско-просторно одређење. Одлука историчара да, из мора могућности, за тему одабере баш једну од многих није само посљедица реалне процјене властитих способности и ограничења које носи размишљање о прошлости, него нас упућује на закључак да се самим наглашавањем значаја дате теме већ уноси једна битна интервенција унутар доминантног друштвеног наратива, односно потенцијална реинтерпретација истог.
- На другом нивоу, историчар се суочава са обавезом да изврши селекцију историјских извора. Његово опредјељење за једне, а не за друге изворе не указује само на разлику која међу њима постоји у квалитативном смислу или на ограничења стриктно техничке природе, него и на постојање хипотеза које би, фаворизовањем фрагментисаних извора, требало потврдити.
- Трећи ниво подразумијева постојање тумачења одабраног материјала. У најуспјелијим радовима, уочава се кохерентност са намјерама које се испољавају на претходним нивоима, премда се и тада неизбјежном чини опасност у виду пројекција идеја ауторове садашњице на његово поље изучавања.
- На посљедњем ступњу се сажимају интерпретативне методе са претходних нивоа: то је, самим тим, тачка у којој чак и интерпретација којој се не може порећи печат интелектуалног поштења историчара може постати – нова историјска чињеница. Та новина, у специфичним историјским околностима, може детерминисати самоодређење појединца и заједнице, чиме се трансформише у историјски феномен, који, надаље, има потенцијал да постане темом будућег проучавања, тиме и новог интерпретативног поступка.