Награда „Бескрајни плави круг” Матице српске, за 2020. годину, једногласно је додијељена Драгану Стојановићу за роман Тамна пучина (Дом културе Студентски град, Београд, 2020). Ову одлуку донио је жири у саставу Александар Јовановић (предсједник), Младен Шукало, Горан Радоњић, Јелена Марићевић Балаћ и Небојша Лазић.

Добитник ове престижне награде одлучио је да новчани дио награде поклони Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори. Тако је поступио и са новчаним дијелом награде Задужбине Иво Андрић који је поклонио фондацији „Солидарност са Косовом”.

Проф. др Јелица Стојановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, свесрдно поздравља овакве племените гестове Драгана Стојановића, истичући да у том чину има неке најдубље, свевремене симболике:

• Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори дирнута је и обрадована што је књижевник и професор таквог реномеа, као што је проф. Драган Стојановић, своју награду опредијелио нама. Чини нам изузетну част, то схватамо као свесрпски сусрет у дубини вјекова, кроз препознавање сусретом и даривање љубављу. А Срби воле и умију да се сретају, радују и дарују. То нам говори и колико је српски културни простор један и јединствен, колико једни о другима бринемо, колико једни друге волимо. Има неке најдубље, свевремене симболике у даривању које чини професор и писац Драган Стојановић. Награду Задужбине Ива Андрића за најбоље приповијетке прије двије године поклонио је фондацији „Солидарност са Косовом” Арноа Гујона, а овогодишњу награду Матице српске за најбољи роман на српском језичком подручју Тамна пучина, Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори. И овом симболиком се, његошевски, увијек и изнова, подсјећа на завјетну и нераскидиву везу: Црна Гора и њено (и свесрпско) исходиште – Косово. Вјековна рана и вјечни лијек! И спасење! Небеско! Та веза је дубља и јача од свих привремених огреботина, посустајања у злим и промашеним временима. Хвала Драгану Стојановићу, ову награду ћемо примити у свој њеној љепоти даривања, како и приличи Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори. Како приличи свуда гдје српски род за славу српског рода ствара и гради за вјечност!

Сам књижевник Стојановић радије говори о самој награди, него што жели истаћи свој гест даривања, који прије може бити симболичко уздарје српској култури:

• Награда је нова, али већ њено име Бескрајни плави круг, као и опис ʼнајбољи роман на целом српском језичком просторуʼ), буди лепе и значајне асоцијације: неизбежно се помишља на Црњанског, додељује је Матица српска, жири чине људи из разних наших српских крајева, а што је подједнако важно, помиње се целина српског језичког простора, што не само у оваквим приликама, какве већ јесу, него и у сваким другим приликама и околностима, има велики значај. Утолико ми је драже што сам (у овим годинама у којима јесам) њен лауреат, поготову с обзиром на оно што пише у Тамној пучини. Тај роман је својеврсна допуна новела које чине књигу Ћерка шпанског борца, али је текст био предугачак да иде заједно с тим новелама, па је годину дана касније објављен посебно. Сижејна грађа је у оба случаја сродна: оно што нам се догодило у двадесетом веку, а није требало, није смело, и како живот ипак иде даље, оштећиван, па и осакаћиван на разне начине. Ипак, љубав, другарство, лепота, нешто од људске доброте увек и свуд остаје делатно. Да сад не помињем неке дубље, скривеније матрице, по којима се све то уклапа и у ʼсветску књижевностʼ. Посебан је проблем како историјске личности, углавном разне зликовце, ʼобрадитиʼ као књижевне ликове. То је овде рађено, мислим, у оквирима једне у нашој књижевности до сада неокушане наративне парадигме.

Подсјетимо еминентни жири за додјелу ове награде истиче:

• Нарацијом се на један ненаметљив начин сугерише вишеслојност текста, чиме се доприноси вишеструкој естетској успелости романа. Драган Стојановић на сублимиран начин уноси и теоријско и есејистичко искуство, али тако да оно не избија у први план, што пружа прилику за уживање, како уже стручном читаоцу, тако и оном који је другачије компетенције.