Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ПРОМОВИСАНА КЊИГА ПРОФ. ДР ВИКТОРА САВИЋА

На београдском Филолошком факултету, у петак 11. јуна, промовисана је књига Српска књижевна реч у својим првим столећима проф. др Виктора Савића. Поред аутора, о књизи су говорили проф. др Драго Перовић, проф. др Александар Милановић и проф. др Јелица Стојановић. Књига је објављена прошле године у саиздаваштву Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и Међународног центра за православне студије из Ниша.

Присутне је у име издавача поздравио Перовић. „Част ми је да вас поздравим у име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Радост ми је што је ово прво представљање неког нашег издања, овог пута у заједници с Међународним центром за православне студије из Ниша, у овом језичком храму, на вашем Филолошком факултету упаво представљање књиге Виктора Савића, нашег искреног пријатеља и неуморног сарадника од нашег оснивања до данас, истинског зналца и ослонца над ослонцима.“

Милановић је изложио вишеструки научни значај Савићеве књиге:

  • Виктор Савић кренуо је у новој књизи у најдубљу прошлост српске писмености, из које је сачувано врло мало домаћих и страних писаних извора. Нашег аутора недостатак више непосредних, директних извора, тј. материјалних докумената, методолошки доста ограничава и упућује на другачији пут: oн иде на „осетљивији приступ према познатим споменицима и вредно сакупљеним чињеницама“ који ће га довести до помака у познавању раносредњовековне српске културне прошлости.
  • Главна порука коју ова књига шаље јесте да се досадашње разумевање старословенског корпуса, па и старословенског језика, мора ревидирати кроз анализу српске писмености од 9. до 11. века, али и нешто каснијег периода − до 13 века. То заправо значи да се истовремено мора редефинисати и наш поглед на старословенску писменост и њен канон, али и на настанак и развој српске редакције старословенског језика, односно српскословенског језика.
  • Савић је ка наведеном циљу кренуо храбро и без предрасуда, односно без непотребног робовања ауторитетима, померајући наша уверења да је српска редакција старословенског језика настала тек у 12. веку, како се деценијама тврдило, и враћајући ту тачку чак два века уназад, на сличан начин како је то некада чинила и Ирена Грицкат. Улазећи у историјат бројних питања која је покренуо у књизи, Савић прецизно детектује све упливе политике и идеологије у србистику. У полемици са појединим постулатима дијахронијске србистике који су постављани у епохи Југославије, аутор исправна демистификује устаљене „наративе“ и термине у њима, попут конструкција „северномакедонски говори“ или „западнобугарски говори“ које су вешто скривале српску компоненту у именовању, мимикријски замењујући етничке и лингвистичке критеријуме при именовању географскима. Овакво наслеђе науке развијане у Југославији, нажалост, живо је и у актуелним истраживањима. Савићева борба против „политичке коректности“ у науци ствараној у Југославији проткана је понегде, са мером, и суптилним хумором, понегде и црним, као и иронијом, који су препознатљиви у стилским нијансама.

Стојановић је изложила детаљан увид у сва поглавља књиге, али истакла и неке посебно важне аспекте:

  • Посебну драгоцјеност, нарочито ако се узму у обзир данашњи фалсификати историје и историјскојезичких кретања, има поглавље Српски језик у Диоклији у доба кнеза Јована Владимира. Простор и вријеме о којем се говори у овом раду, нарочито језик, прилично су нејасни и затамњени, јер нијесу сачувани домаћи споменици из најстаријег периода. О одликама народног језика, према Виктору Савићу, и прије 12. вијека, може се донекле говорити на основу посредних извора. Захваљујући усамљенимлексичким потврдама у страној споменичкој грађи, грчкој и латинској, а ту су од прворазредног значаја сва списа, Порфирогенитов спис и „Дукљански љетопис“. Иако су ова два списа веома комуникативна за проналажење језичких „ситница“, јер су сачувани у преписима, овај „материјал из најдубље старине (друга половина 10. – половина 11. вијека) показују његову природну укљученост у општије српске развојне процесе, и то баш у време конституисања српског језика“. Уз посредне изворе, стране споменике и списе, за реконструкцију старих језичких црта, Виктор Савић укључује и дијалекте, као и најстарије сачуване споменике – да би се добила колико је могуће јаснија слика.

На крају промоције аутор књиге је исказао захвалност издавачима, али понудио и важне сугестије о самом настанку књиге, као и неким могућностима даљег изучавања проблематике којом се књига бави.

  • Предуслов за настанак ове књиге био је развој одговарајуће методологије којом би се превазишла ограничења која владају у нашој старословенистици готово од самог почетка.
  • Наиме, наша наука се традиционално зауставља на Мирослављевом јеванђељу када се жели сагледати старија рукописна историја. Такође, традиционално се тај споменик смешта у претпоследњу деценију 12. века.
  • Било је, дакле, потребно, направити спољне и унутрашње оквире у који би се сместио одраније познат корпус, мада има и споменика за које знамо однедавно или тек коју деценију. Свој укупни приступ смо назвали начелом опште контекстуализације. На утврђеној историјској позадини сагледавају се познати старословенски споменици и међу њима се издвајају они који припадају српском културном наслеђу.
  • Ту смо применили два главна аналитичка поступка: језичку типологију и хронолошку диференцијацију.
  • Типолошки критеријум за утврђивање порекла споменика очитује се на следећи начин: „српска језичка црта увек је српска чак и онда када се јави на неочекиваном месту“ – то је као изоловано запажање изнео још С. М. Куљбакин 1924. године (приказујући једну неуспелу студију из 1918. године). Диференцирање хронолошких слојева било је познато већ Ватрославу Јагићу у 19. веку, али тај метод је углавном игнорисан у филологији.
  • На тај начин за читав низ споменика се установљава да припадају српском корпусу. То омогућује повезивање извора и писање књижевнојезичке историје. Српска писменост тако је добила континуитет од раног 11. века до данас. Ми, дакле, осим начелних знања, поуздано можемо пратити српске споменике у периоду од равно хиљаду година. Такође, сада имамо доста одређенију представу о томе какве су биле одлике српске писане речи практично од краја 9. до почетка 10. века – у време када смо усвојили глагољску писменост из Методијеве панонске архиепископије. С друге стране знамо како је она изгледала у другом таласу који је долазио са словенског југа од 10. до 12. века. Видимо, на пример Кијевски мисал који је, изгледа, писан српском руком, иако доследно одражава великоморавски тип старословенског језика, па је то и старословенски споменик везан за простор данашње Чешке и Моравске, али и споменик важан за српску културу. Наглашавамо да је то из периода када је постојала једна Хришћанска црква. Видимо српског књижевника кога знамо и по имену, који је овај мисал однео на Блиски исток у време Првог крсташког рата (1096–1099), оставивши тамо неколико писаних споменика. Његов образац рада на књизи касније ће понављати старац Симеон када ће с групом одабраних пустињака писати Вуканово јеванђеље или Свети Сава који ће на исти начин радити у своме књижевном кругу у Карејској ћелији на Светој Гори.
  • Дело Методија Солунског, оснивача прве словенске архиепископије поновиће након више столећа Свети Сава оснивањем Српске архиепископије. Као што је Методије саставио Номоканон, Номоканон с истом идејном подлогом саставиће и наш Сава, установљавајући начело симфоније цркве и државе, бришући канонске девијације које су у међувремену настале на истоку, враћајући се на велике словенске почетке. Слобода (или боље рећи аутономија) у писмености и цркви коју су заступали Ћирило и Методије, која је налазила озбиљне опоненте у Западној Европи тога времена, има опоненте и данас. Оне који не прихватају културну посебност источне цивилизације којој и ми припадамо. Оне који на суптилан начин уз наше добровољно учешће бришу наше културне посебности, што се најједноставније види кроз раширену латинизацију која поништава дело Солунске браће и њихових ученика.
  • У овој књизи покушали смо представити тај, за нашу културу изузетно важан период који је трајао приближно 350 година, до настанка самосталне Српске цркве, када је, у дугом процесу, настајала и обликовала се српска писменост.