Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

Беззавичајност у романима Шпира Живковића

У четвртак (10. 3. 2022) је у Херцег Новом, у фоајеу Дворане „Парк“  одржана промоција књигa Шпира Живковића „Вакат Мата Гујине“ и „Equisetum palustre“. О књигама су говориле др Јелена Газдић, мр Вишња Косовић, дипломирани теолог Ивана Јовановић и пјесникиња Теодора Божовић, a  модератор књижевне вечери била је Драгана Влаовић, док је аутор читао одломке из романа.

Испред Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, издавача књиге Вакат „Мата Гујине“, присутнима се обратила др Јелена Газдић, истакавши да су у овом роману приказане аномалије придошлица оличених у турским и аустроугарским представницама, као и аномалије житеља села Жутиловине, да у томе и јесте један од квалитета романа, да се испод тог колективног слоја добрих и лоших особина, менталитета сељака и царских представника, указује на добре и лоше стране појединца, да се приказује човјек као комплексно биће са различитим поривима. Газдић је навела и да је лексика коју Шпиро Живковић користи веома упечатљива, да обилује локализмима, турцизмима и романизмима, и да на веома сликовит начин дочарава вријеме, ликове и мјесто дешавања радње. Према њеном мишљењу, ово би на неки начин могао бити и роман о биолошкој деградацији породице, али и да је у питању слојевит роман у коме се константно преплићу свијетли и тамни тонови као обиљежје појединца и колектива.

Пувлика у Херцег Новом

– Контрасти су постављени на неколико равни, на плану доброг и лошег у човјеку Мату и Радојици, и на плану менталитетског оличеног у необразованим Жутовљанима наспрам образованих представника Аустроугарске монархије који теже да „просвијетле“ житеље овог малог заосталог села и да их што лакше асимилују. Можда је царски ђометар, што би у преводу значило ђаво с метром, дошао да им узима мјеру, али се неки Жутиловљани, попут Матављуљевог Пилипенде, нису дали премјерити – истакла је Газдић.

Мр Вишња Косовић је говорила о романима са философског аспекта, са аспекта (без)завичајности као духовне категорије. Она је истакла да то можда у први мах дјелује парадоксално, јер је роман Вакат Мата Гујине смјештен у једну тако вјешто литерарно ситуирану завичајност звану  Жутиловина. Косовић је појаснила да је управо философија егзистенције покренула велико и разуђено романописање 20. вијека, па и нашег 21. и пошла до једног темељног егзистенцијалног проблема беззавичајност.

– Овдје (без)завичајност није географски појам, већ представља нешто много дубље и више. Завичајност је сва она духовна снага ситуирана у језику, у традицији у историјском разумијевању времена на којима смо одњегован, о визионарској спони са будућим временима. Завичајност је и егзистенцијални и сазнајни и разумијевајући антрополошки појам, јер сабира сву духовност. Управо је философија егзистенције најавила ту беззавичајност, која човјека помјера својим нихилизмом. Заратустра долази да каже да ће човјек бити обеззавичајен, духовно искоријењен, одвојен од својих темељних вриједности. Те беззавичајности има у оба ова романа. На темељу те беззавичајности гради своје ликове Шпиро Живковић. Мато Гујина је обеззавичајен у том духовном смислу, зато што он неће да буде оно што би требало да буде. Дакле у том  карактеролошком феномену антикарактера, ту је беззавичајност. Он симболично и одлази и умире у туђем завичају. У другом роману„Equisetum palustre“ је та безавичајност је нарочито доминантна, почевши од оца Вељка кога је комунизам обеззавичајио до те мјере да не жели да буде ни сахрањен под крстом, а његов син Ранко  демонстрира савремено потрошачко друштво које живи без икакве духовне укоријењености. Беззавичајност као духовно ишчашење је проткана живо са много духа у овим романима, а такав дискурс тражи иронију као израз, што је овдје управо доминантна – навела је Вишња Косовић.

Учесници промоције

Ивана Јовановић је истакла да обје књиге Шпира Живковића остављају изузетанс утисак на читаоца и да  имају моћ и снагу да га потпуно, заразно, увуку у свој свијет, при чему се посебно осврнула на роман „Equisetum palustre“, чији је издавач Удружење књижевника Црне Горе.

– Радња се дословно одвија пред очима читаоца, као да је ријеч о филмској траци, а не о црно-бијелом отиску. У исто вријеме та лакоћа нимало и ни на који начин није испразна и банална. Напротив, лакоћа је плод богатог, магнетног, приповједачког дара оца Шпира, који нам омогућава да без напора будемо увучени у тај свијет који нам се сликовито открива. Томе доприноси свакако и неодољива упечатљивост ликова, који су потпуно аутентични и реалистични. До те мјере да би човјек потписао да је свакако познавао или познаје и једног Вељка и жену му Љубицу, и сина им Ранка – навела је Јовановић.

Млада пјесникиња Теодора Божовић, која је и аутор предговора романа „Equisetum palustre“, укратко се осврнула на Живковићево стваралаштво, истакавши да се међу знаменитим српским писцима попут Ива Андрића, Добрице Ерића и Николаја Велимировића у данашње вријеме може наћи и Живковић, „иако стил његовог приповиједања изгледа као да је искорачио из неке експресионистичко-романтичарске епохе“.