У свечаној сали Матице српске у Новом Саду, 9. јуна 2022. године, одржана је промоција књига: Црна Гора кроз историјска документа: народ, језик, црква, држава – прир. Јован Маркуш, Једанаести новембар – сто година од ослобођења и уједињења (Зборник радова са научног скупа одржаног у Херцег Новом 10 – 11. новембра 2018), као и фототпског издања часописа Уметност из 1971. године, посвећеног рушењу Његошеве капеле на Ловћену.
На промоцији су говорили проф. др Драган Станић, проф. др Драго Перовић, проф. др Душан Крцуновић и историчар и публициста Јован Маркуш.
Публици се на почетку обратио проф. др Драган Станић који је између осталог истакао значај борбе за очување српске културе и српског идентитета на територији Црне Горе:
Нама је увијек било веома важно да пратимо шта се то дешава у Црној Гори и на који начин се та битка за идентитет народа Црне Горе води кроз сва ова времена.
„Документа све говоре сама. Одговарају на питања како су Црногорци себе видјели и на који начин се они сада полако трансформишу од онога што Маркуш назива патријархалном Црном Гором у оно што називамо брозовска Црна Гора, која у потпуности поништава идентитет Црногораца. Монтенегринска, транзициона Црна Гора, покушала је да изгради оно што сам ја у својим расправама назвао ʼистрагом предакаʼ, па да на новом празном папиру покуша направити једну нову нацију која не би имала никаквог темеља. Свима нама којима је стало до Црне Горе и до Црногораца јасно је да та прича не може успјети. Доказ имамо у покрету народа Црне Горе 2020. године, који је бранећи цркве и светиње тиме бранио и сопствени идентитет“ ̶ додао је Станић говорећи о значају Маркушевог дјела Црна Гора кроз историјска документа.
„Када је капела са Ловћена срушена, глава Ловћена је на тај начин срубљена. И сада као да недостаје не само капа, него и читава глава“ ̶ казао је између осталог о часопису Уметност проф. др Драган Станић.
Драго Перовић: „Оснивајући Матицу српску ̶ Друштво чланова у Црној Гори главну енергију усмјерили смо на два кључна питања која се тичу српског народа у Црној Гори. То су питања српског језика и српске историје Црне Горе. Ова књига Јована Маркуша, ова збирка историјскох докумената намијењена је нашим већ затамњелим сјећањима, објављена са жељом да их освијетли како би се из њих поново открио наш истински идентитет. Ово дјело представља свједочансво петовјековног постојања Црне Горе од 16. вијека па до неких 40 година иза нас.
Овом велелепном књигом, својим не само животним дјелом, него и својим цјелокупним животом, наш неуморни Јован Маркуш почаствовао је нас из Матице српске ̶ Друштва чланова у Црној Гори. Омогућио нам је да свој десетогодишњи рад печатамо једним таквим свједочанством које није ништа друго до један животни рад и један животни рат против заборава и свега онога што он, генерално, носи са собом за било ког појединца, за било који народ, за човјечанство у цјелини, али у првом плану за српски народ у савременој Црној Гори. Због тога је господин Маркуш и за мото ове документоване монографије, као и за мото претходне изложбе, наш добри Јован Маркуш, за мото свог предговора узео ријечи нашег Господа Исуса Христа: Познаћете истину и истина ће вас ослободити (Јн, 8, 31−32).
Сви живо памтимо посљедње молебанске и литијске године који су нас ослободили изнутра. И ова монографија носи исту идеју, да нас ослободи истином, како људском тако и божанском. Ова књига је одраз тог вјековног молебана наших светитеља и историјска литија наших предака.
Као што сте већ чули, ради се о документованој историји четири кључна елемента нашег српског идентитета у Црној Гори: народу, језику, цркви и држави. Сваки од тих дјелова састоји се од изабраних непобједивих истина и свједочанстава, неугасивих светионика нашег историјског постојања на територији Црне Горе у периоду од времена Св. Саве (1207), преко 1494. и времена Црнојевића, затим кроз све вријеме Петровића и Карађорђевића, све до 1989“.
Јован Маркуш: „Ових дана сам се поново увјерио да је било потребно да се ова књига појави. У овој књизи могу се пронаћи неоспориве чињенице, фотографије разних докумната испод којих је наведен историјски извор.
Књига је двојезична, на српском и на енглеском језику. Тако да ко жели да се расправља може да се расправља сам са собом, односно са документом испред себе али не и са Јованом Маркушем. А ко мисли да је ово непотребно, да је криво урађено или фалсифоковано нека направи књигу коју ће супроставити овој књизи.
Искористио бих прилику да се захвалим Матици српској ̶ Друштву чланова у Црној Гори, која је и била издавач овог дјела,овој кровној институцији српске културе без које бисмо се сјутра питали ко смо ми и без које вјероватно бисмо били нико и ништа.
До архивске грађе за писање ове књиге било је јако тешко доћи јер је Државни архив испражњен. До докумената смо дошли тако што је историчар Предраг Вукић радећи Љетопис основних школа у Црној Гори пронашао у архивама школа увјерења ђака на којима пише: вјера: православна, народност: српска или народност: српска, вјера: мухамеданска.
Изузев архива Митрополије црногорско-приморске сви архиви и библиотеке Црне Горе су детаљно oчишћени. Уклоњено је све што се тиче народности, језикa и вјерe.
Тренутна ситуација у Црној Гори копија је оног времена када смо били под фашистичком окупацијом, када је измишљен црногорски језик. Одговоре на сва питања када и како је све кренуло низбрдо можемо пронаћи у Гласу Црногорца и листу Зета из 1941. године.
Инжењеринг који је извршен у току и после рата може се разоткрити ако погледате графикон који се налази у књизи, а тиче се пописа из 1909. године. Те године у Црној Гори имате 94% Срба и 5% Арнаута, док на попису из 1948. године проценат Срба у Црној Гори је 1.78% а нове црногорске нације 90.67%.
Душан Крцуновић: „Надовезујући се на господина Маркуша а говорећи о књизи која је везана за стогодишњицу ослобођења и уједињења може се слободно рећи да су готово све невоље нашег времена везане за различита схватања, унутар савремене Црне Горе, те 1918. године. Са једне стране имамо аутократски режим који је 2018. године покренуо и скупштинску расправу о 1918. години, у намјери да парламентарном већином одбаци одлуке Подгоричке скупштине. То је један велики апсурд који се десио вољом скупштинске већине. Управо због различитих схватања те 1918. године Црна Гора се дијели по том оштром антагонистичком ставу. С једне стране је аутократска власт, док је са друге стране већина српског народа у Црној Гори која посматра ту годину као један од највеличанственијих датума у нашој свенародној историји. Овај зборник је настао као резултат скупа који је одржан 2018. године у Игалу. И управо ова савремена историјска ситуација и друштвено-политичка клима у којој се одвијао скуп утицали су и на атмосферу која је била засићена помијешаним осјећањима. Ипак то двоструко и антиномично емоционално, духовно и интелектуално расположење, које ће осјетити и сваки читалац овог зборника, има сазнајни карактер јер нам доживљајно потврђује да су идеје ослобођења и уједињења трајни, неодвојиви и одредбени чиниоци наше историје и њена најистакнутија константа. Највећи број текстова овог зборника, иако то није експлицитно назначено у наслову, посвећен је Подгоричкој скупштини, чије су одлуке вољом парламентарне већине у Црној Гори укинуте. Овај зборник је важан због пресликавања на наше вријеме и важан је зато што је у текстовима неколицине аутора Подгоричка скупштина стављена у контекст европског политичког простора, јер до сада се тај догађај посматрао партикуларно, као Ad hoc, локални догађај. Изузетно је важно поменути и текст блаженопочившег митрополита Амфилохија, у којем митрополит говори о величанственој улози тадашњег митрополита Митрофана Бана и потоњег патријарха Гаврила Дожића у овим преломним догађајима, како о њиховој подршци, тако и о њиховој улози у обнављању Пећке патријаршије“ ̶ истакао је Крцуновић говорећи о Зборнику радова: Једанаести новембар ̶ сто година од ослобођења и уједињења.
„На ову причу надовезује се и часопис Уметност. Матица српска ̶ Друштво чланова у Црној Гори је на педесетогодишњицу рушења Његошеве капеле на Ловћену и појављивања чувеног часописа Уметност одлучила да уради репринт. Тај величанствени часопис говори не само о времену у ком се појавио него и о нашем времену. Као што је познато одувијек су планински висови били мјеста човјековог додира са стварношћу вишег духовног реда. Али Његошева капела на Ловћену, у чију је одбрану од комунистичке клике стало уредништво гласовитог часописа Уметност, има и додатну димензију Његошевог аманета и задужбине са елементом светотајинске визије судбине српског народа. Читајући часопис склон сам закључити да у то Његошево светотајинско виђење спада и профетско наслућивање управо тог иродовског усековања његове цркве као главе, која возглављује планину Ловћен.
Капела је подигнута да би покољења довијека дизала поглед, да би се са тим погледом усправљала, јер човјек је онај који гледа ка горе. Човјек је боголико биће чија је мјера безмјерна Христова љубав и његова крсноваскрсна побједа над смрћу и ништавилом.
Овај часопис хронолошки ређа свједочанства о Његошевом завјету, о Његошевој жељи да буде сахрањен у тој црквици која је подигнута 1845. године, прати њену судбину за вријеме аустроугарске окупације када је срушена, док је главни акценат ставњен на том двадесетогодишњем периоду агоније капеле на Ловћену од 1952. године па до 1972. године када се водила једна велика борба водећих српских, југословенских, па и европских писаца, интелектуалаца и умјетника да се та капела не треба рушити“.